Godinama sam namerno izostavljao Austriju sa liste zemalja koje treba da posetim. Razlog je bio negde između ‘tamo sam nekada živeo’, ‘ako ćeš u planine, idi u Italiju’ i naravno – ‘preskupo je’ za moje ture sa šatorom i biciklom. Takav stav mi je još manje jasan nakon što sam proveo neko vreme na Austrijskim zelenim poljima, lutao njenim šumama, penjao planine i obilazio jezera ove prelepe zemlje. Stvarno nejasan…
Razlog posete Austriji je bio vrlo prijatno iznenađenje. Više nego prijatno. Moj najbolji prijatelj se ženio, a postojla je samo jedna osoba na celom svetu za koju je želeo da mu bude kum – moja malenkost. Znamo se od neše četvrte godine. Zajedno smo prošli svašta. Postoji samo jedna osoba kojoj mogu da ispričam sve svoje tajne, samo jedna osoba koja me neće osuđivati kad ozbiljno zaserem, samo jedna osoba kojoj ću se obratiti kada mi zaista zatreba pomoć – on! I obrnuto. Sa njim sam proveo nebrojene noći u razgovoru kada je jedan od nas bio srećan, kada je bio zabrinut, tužan.
Život nas je udaljio dosta kilometara, ali nikada nije udaljio naše prijateljstvo. Pre nekoliko godina, on je doneo odluku da ostane u Austriji, a ja sam odlučio da se vratim u Srbiju. Obe odluke su donete zbog ljubavi. I obe ljubavne priče su bile neuspešne. Ali to je već neka druga priča. Hajde da se pravimo da za celu sliku nije bitno da smo na početku ove priče obojica bez srodnih duša.
Kada se jednog dana pojavio na mojim vratima u društvu prelepe dame sa stidljivim osmehom, znao sam da nešto smera. Ona je bila sigurna da su u Srbiji samo da on pozavršava neku dosadnu birokratiju, i kad su već tu, da bi bilo lepo posetiti njegovog najboljeg druga i pozdraviti ga. Video sam mu sjaj u očima dok je predstavljao. Nisam bio previše iznenađen kada je iz vedrog neba te večeri zaprosio preda mnom. Bio je 14. februar, Dan zaljubljenih. Kao što rekoh – poznajem tu staru romantičnu dušu veoma, veoma dobro. Ne, nisam plakao, otkud vam to?… za sve su krive proklete alergije.
Uh… ova priča ode na neku čudnu stranu… tema je Halštat! Saberi misli čoveče! 🙂
Dakle, imao sam dobar razlog da posetim Austriju. Imao sam nekoliko neiskorišćenih slobodnih dana, tako da sam napravio plan! Pre venčanja, obići ću neki deo Austrije koji još uvek nisam video, da se opustim i uživam. Posle malo razmišljanja i pretrage, odluka je pala: posetiću Gornju Austriju i voziti bicikl legendarnom rutom Salckammergut. Ta ruta je 350 kilometara biciklističkog raja i vodi oko nekih od najlepših jezera u oblasti Salzburga. Dovoljno je laka da predstavlja pravo uživanje, a dovoljno teška da se ne pomeša sa šetnjom po parku. Salzkammergut Bike Route je bio prosto savršen izbor.
Pronašao sam odličan i veoma povoljan smeštaj u tom kraju i negde krajem aprila stigao u Gornju Austriju. Dan je bio prelep, miris proleća se osećao u vazduhu, temperatura je bila savršenih 15 stepeni. Poljane su se zelenele, poljsko cveće je već provirilo na svetlost Sunca i moj moral je bio na vrhuncu. To veče, dok sam sa domaćinom degustirao domaću rakiju koju sam mu doneo na poklon, komentarisao sam kako je Austrija lepa i kako mi je prirasla srcu. Pogledao me i promrmljao ‘Miriše na sneg’. Pogledao sam ga začuđeno, ali sam bio siguran da je to još jedan dokaz čudnog austrijskog humora koji ni posle puno godina boravka u Austriji nikako da shvatim. Otišao sam u krevet pun energije i čvrsto rešen da naredni dan počnem jednom epskom biciklističkom vožnjom.
Ujutru su moji domaćini imali priliku da nauče par veoma sočnih srpskih psovki, dok sam im pomagao da očiste sneg koji se iz čistog mira, ničim izazvan, materijalizovao tokom noći.
Pošto nikako nisam ljubitelj biciklističkih avantura po snegu, a i na bajsu sam imao namontirane potpuno pogrešne gume namenjene utabanim zemljanim putevima i asfaltu, nije dolazilo u obzir da krenem u vožnju. Posle doručka i odslušanog saveta da odem u spa centar, odlučio sam da ipak malo hajkujem. Legendarni Halštat je udaljen samo 10-15 km, u zavisnosti od izabrane staze, a do jezera ima svega desetak. Pa zašto da ne? Ideja se brzo iskristalisala – idem da ishajkujem tih maksimalno deset kilometara do jezera, pronađem neki pub i malo uživam u Austrijskom gostoprimstvu. Bio sam siguran da nisam spreman za pešačenje od 30 i više kilometara u jednom danu. Posebno ne po snegu. Čvrsto sam odlučio da ću se ovaj put kontrolisati, da neću napraviti meni uobičajnu grešku preforsiranja u prvom danu. Hajkovaću najviše 15-20 km tamo-ovamo. Snažna, čvrsta i neumitna odluka!
Posle desetak kilometara sam došao do jezera. Scena je bila zadivljujuća. U narednim godinama ću Halštatsko jezero posetiti dosta puta, ali će za mene pravi izgled tog jezera uvek biti takav kao tog dana – ušuškano u sneg i mir jednog zimskog dana.
Dok sam uživao u sceni, razmišljao sam da je trenutak da pronađem neku kafanicu i posle ispijenog piva i porcije bavarskih kobasica krenem nazad. Ali, isto tako sam pomislio da ću sa malo više kote imati bolji pogled na jezero i okolinu. Samo par fotografija, zašto da ne? Pronašao sam par staza, izabrao jednu i krenuo njiom. Popeo sam se stotinjak metara u šumu gde sam pronašao pravi raj – planinarsku stazu sa kompletnom markacijom i putokazima koji su upućivali namernike da vodi ka selu Halštat.
Na samo desetak metara niz stazu sreo sam se sa nekoliko planinarskih rendžera. Posle par minuta razgovora, saznao par činjenica:
– staza je zatvorena, iako je potpuno prohodna, jer je još uvek nisu otvorili
– niko, očigledno, ne može da me spreči da krenem tom stazom, naročito ne oni kada za dva minuta odu odatle 😉
– ako mi se nešto desi, pa mi zatreba pomoć, osim pomoći dobiću i kaznu jer je jelte – staza zatvorena
– staza vodi do Halštata koji je predivan po snegu i ima dobre barove u kojima se pije odlična kafa, uz koju se služi bavarsko pivo 🙂
Svečano sam im obećao da neću krenuti zatvorenom stazom, da sam tu da samo malo fotografišem jezero, da ne moraju ni najmanje da brinu, i da naizad krenu dalje jer stvarno postaje hladno pa bi da se naizad mrdnem sa mesta i zagrejem se. Tako da su otišli… Snimio sam par fotografija, i naravno da nisam ni kročio na tu prelepu, ali zatvorenu planinarsku stazu. Bilo je dosadno, hladno i nema mnogo šta više da se kaže o tom danu. Vratio sam se u smeštaj i ostatak dana igrao preferans sa par gostiju…
Mmmm… ma da… bezveze, ne znam ni zašto sam krenuo da pričam o svemu tome… 🙂
Sa potpunim iznenađenjem sam par sati kasnije posmatrao selo Halštat iz ptičje perspektive za zatvorene planinarske staze. Zaista ne znam šta se dogodilo?! Otkud ja ovde?!? Mora da je do onog austrijskog šnapsa koji sam probao posle doručka. Šta god da se dovraga desilo, bio sam tamo, pa kad sam već tu, hajd da nađem neku kafanicu da popijem kafu koji serviraju sa pivom i razmislim o svrsi života, univerzuma i svega ostalog. 🙂
Dok sam srkutao kafu, koja je poslužena uz izvrsno lokalno pivo, razmišljao sam o neverovatnom putu koji sam upravo prešao. Da budem iskren, tokom leta bi staza bila vrlo laka i zabavna. Ali na klizavom snegu bilo je zahtevno i morao sam stalno da se podsećam da sam na novom terenu i da se skoncentrišem. A to nije bio ni malo lak zadatak. Pogled je bio prosto neverovatan! Jezero je bilo mirno i one plave boje koja se javlja samo kada sneg pada na vodu. Drveće je pucketalo i povijalo se pod teretom svežeg snega. Koraci su škripali. Svuda je vladao onaj poseban mir i tišina koja se čuje samo kada je vazduh ispunjen krupnim paperjastim pahuljama. Bilo je zapanjujuće lepo!
Na puno mesta sam imao nezaboravan pogled. Kao da se šuma sklanjala na pravim mestima da posetiocu prikaže magičan pogled koji će ga navesti da stane i duboko udahne dok mu se misli gube i ostaje samo taj trenutak. Staza je prolazila ispod svežih nanosa snega, prateći jezero i vrludajući kroz visoke borove i jele pod belim pokrivačem. Na nekoliko mesta sam prošao ispod malih vodopada koji su žuborili i najavljivali da će u proleće biti prava atrakcija. A tek scena sela Halštat i njegovih tornjeva ušuškanih u sneg. Idila, prava zimska idila!
Degustacije kafe, koja je došla uz odlično pivo, se otegla dok sam kroz prozor uživao u sceni popločanih Halštatskih ulica koje lagano prekriva sneg. Posle par kafa, pri čemu sam već od druge saopštio nasmejanoj konobarici da kafu i ne mora da donosi – dovoljno je pivo, bilo je vreme da donesem odluku. Hajkovao sam već 20-tak kilometara, povratak će možda biti previše… ali vidi taj sneg, a i mapa pokazuje još jednu planinarsku stazu, malo niže od ove kojom sam prošao, i koja deluje dosta lakše, ali je i dalje šumska. Staza je nudila malo drugačiji pogled na jezero… Ma dođavola, hajkujem nazad 🙂
Nisam požalio zbog te odluke. Staza kojom sam se vratio je bila dosta lakša i uređenija. A nudila je pogled na neverovatnu perspektivu jezera na gotovo svakom koraku. Dok sam to veče, ušuškan u toplotu planinske kućice u kojoj sam bio smešten držao hladne obloge na kolenima, prepričavao sam domaćinima i zainteresovanim gostima kuda sam prošao i kako je lep pogled na snegom okovano jezero.Morate da vidite Halštat pod snegom! je zaključak koji sam posle ovog dana ponavljao svima koji su me pitali bilo šta o Austriji.
Volim svaki korak koji sam napravio tog dana. Ne bi promenio ni jedan jedini sekund. Halštat mi se tog dana uvukao pod kožu, otvorio svoje najlepše karte i pokazao se u svom najboljem i najlepšem izdanju. Sa ovog jezera poneo samjedno predivno iskustvo, iskustvo koje ću pamtiti zauvek.
4 Comments