Razmišljao sam da li da objavim ovaj tekst. Zakintos ima posebno mesto u mojim sećanjima. Tekst koji sledi sam anonimno napisao pre dosta godina za jedan blog. To što je originalno bio napisan na Engleskom nije glavni razlog što ga nikada nisam objavio na uobičajnim Facebook-Instagram lokacijama. Glavni razlog je bio to što smo te davne 2009. godine Maja i ja pobegli na Zakintos na desetak dana a da niko nije znao gde smo. Imali smo puno problema tih dana. Nebitno je šta nam se sve navrzlo na leđa, ali nije nam bilo ni malo lako. I kako to već biva, najmanje vremena smo imali jedno za drugo.
Jedan dan smo jednostavno odlučili da pobegnemo od svega, bar na kratko. Ne sećam se kako smo izabrali Zakintos, ali se to ispostavilo kao pun pogodak. Duboko plavetnilo mora, predivne plaže, vetar, miris maslina, večeri uz vino i buzuki su obeležili ovo, najlepše od nekoliko retkih letovanja koje smo uspeli da tokom godina jedno drugom priuštimo.
Maja i ja već dugo nismo zajedno. Dobri smo, mada nismo u kontaktu… duga priča, bolje nam je tako. Ali verujem da ni najmanje ne grešim kada kažem da nam je ovo ostrvo ostalo u sećanju zauvek. Kao divan ukus naše nekadašnje ljubavi.
Ne mogu da izbrojim na koliko plaža u Grčkoj sam bio. Grčka je moja omiljena letnja destinacija. Naravno, pomaže joj to što se do nje stiže za samo nekoliko sati opuštene vožnje. Skoro svako leto priuštim sebi bar nekoliko dana na njenim čarobnim plažama. A bilo je perioda kada sam tamo provodio mesece… Dođavola…. Večito isto pitanje – zašto sam morao da odrastem 🙂 Misterije života… U svakom slučaju, poenta je – volim Grke, volim njihovo more, njihovu hranu, pa čak i njihovu muziku. More je neverovatno, plavo i čisto. Hrana je odlična, a muzika… pa, navikneš se nekako i na muziku uz dovoljno vina 😀
Posle godina i godina lutanja Grčkom, kupanja na nebrojenim plažama i putovanja širom ove prelepe zemlje, postoji plaža koju pamtim kao najlepšu, najdivniju, najplavlju. Jednom rečju – nezaboravnu. Postoji ta jedna plaža koja će mi zauvek biti za dužinu ispred svih ostalih.
Plaža o kojoj pričam je zaista nešto posebno. Moje skromno mišljenje, naravno. Nalazi se na jednom živopisnom Grčkom ostrvu po imenu Zakintos. Ili jednostavno – Zante. Naime, iako se ostrvo zvanično zove Zakintos, jedino ime koje ćete čuti kada tamo stignete je – Zante. Duga i neverovatna istorija ovog ostrva je zaslužna za to. Kroz istoriju, ovim ostrvom su upravljali mnogi: Rimljani, Vizantinci, Atinjani, Makedonci, Francuzi, Britanci, Nemci… Ali jedna vlast je bila veoma progresivna i prosperitetna – venecijanski period. A venecijansko ime ovog prelepog ostrva je – Zante.
Osim neverovatne venecijanske arhitekture, ovo ostrvo je dom nekih od najlepših plaža koje možete naći u celoj Grčkoj. Ah da Plaže… Postoje one sa beskrajnim zabavama, sa puno smeha i zabave, obeležene neverovatnim koktelima koje služe prelepe konobarice i utegnuti konobari. One plaže sa najudobnijim ležaljkama i restoranima sa tihom letnjom muzikom koji služe sveže morske plodove. Plaže do kojih možete doći sa terase udobne hotelske sobe, odmah nakon opuštajuće masaže. Ili pre pomenute masaže… Ili tokom…
E, pa, ova plaža nije to!
Prvo – pristup plaži. Nalazi se na toliko udaljenom delu ostrva, da pristup, zapravo, ne postoji. Ne, zaista, ne možete doći do nje. Barem ne pešice, automobilom, biciklom, pa ni avionom. Možda je moguće tamo stići helikopterom, ali ne bih se opkladio u to. Jedini način da stignete do ove plaže je – brod. A kada kažem brod, mislim baš na brod. Čamac će vam verovatno biti pogrešan izbor. More nije prijatno u nekim delovima kroz koje morate proći. Za utehu, putovanje nije mnogo dugo. Možda sat… ili dva… i po… najčešće 🙂
A pošto pristup plaži ne bi mogli nazvati lakim, Grci, kao veoma vredni ljudi, uložili su mnogo truda da vam boravak na plaži bude što prijatniji. Očekuju vas struja, tekuća izvorska voda, restorani, voćni barovi, bazen, tuš i… Ma hajte, ako ste poverovali u bilo šta od ovoga, onda sam siguran da nikada niste bili u Grčkoj 🙂 Volim Grke, ali ne postoji mnogo lenjih naroda na svetu od njih. Verujte mi, pripadam jednom koji jeste 😉
Dakle, instalacije na plaži su uglavnom – peščane. Možda i par stena. I jedan neverovatno detaljan eksponat, koji izgleda baš kao olupina broda. Verovatno zato što i jeste olupina broda. Poprilično zarđala, da budem precizan. Nema ni tekuće vode, ni bilo kakvog osveženja, osim očiglednog mora ispred vas, mada vam to neće pomoći ako ste žedni. Bilo bi pametno poneti malo vode i hrane sa sobom kada se uputite tamo. Ups, možda je trebalo da to pomenem ranije. Moja greška ako ste već na plaži gladni i žedni 😉
Da rezimiram, plaža je teško dostupna, bez ikakvog sadržaja osim velikog ružnog zarđalog starog broda. Imate pesak, more i sunce. Ali pesak je napravljen od snežno belog šljunka. Savršeno belog. Voda je plava. Mislim, PLAVA! A sunce. Pa Sunce je… samo Sunce, ne očekujte čuda, ipak smo i dalje na planeti Zemlji. Mada zvuči jednostavno, kombinacija je zapanjujuće, neverovatno, neizrecivo lepa. Definicija plaže za vikipediju. Savršenstvo!
Plaža ima svoje ime, zove se Navagio, mada je kao i samo ostrvo poznata pod drugim imenom – Shipwreck Beach. Sigurno ste videli fotografije ove plaže. Uz belo-plave kuće Santorinija, ovo je najčešća scena koja predstavlja Grčku na šarenim prospektima putničkih agencija. Sa dobrim razlogom. Mir ove plaže je nešto što morate osetiti da biste razumeli šta je mir. Plavu boju te plaže morate videti svojim očima da biste razumeli koliko nešto može biti plavo. Ako ste mislili da ste ranije videli čistu vodu, tamo ćete predefinisati pojam čiste vode. A ako ste mislili da zarđali stari brod uopšte ne pomaže, da tom komadu metala nikako nije mesto na jednoj plaži, onda vas očekuje redefinicija toga kako romantična scena izgleda. Veruijte mi – izgleda, miriše i zvuči tačno kao ta plaža.
Dozvolite mi da završim ovaj tekst sa pričom o samoj olupini, pošto je ona podjednako divna i romantična. Obećavam!
Priča počinje pre dosta godina kada su neimenovani dečko i devojka sedeli na obali Zantea. Posmatrali su prelepi zalazak sunca. Vizuelizujte. Zaista romantično, zar ne? Dok oni sede i tiho razgovaraju, noć se spušta na ovo divno ostrvo i njegove maslinjake. Vetar miriše na leto i ljubav. U daljini, na pučini, prvi grmovi i udaljena grmljavina najavljuju nadolazeću oluju.
Devojka je lagano zadrhtala od jeze. Dečko je razmišljao kako da joj konačno stavi do znanja da su njegova osećanja duboka i ozbiljna. Kako da joj kaže da je zaljubljen u nju. Duboko zaljubljen. Onako baš potpuno i skroz.
Dok je devojka razmišljala ‘Bože, hoće li naizad nešto da uradi, smrzavam se’, gledali su kako veliki švercerski brod, pun cigareta, vina i ostale ‘robe’, hita ka pučini. Kapetan broda se radovao oluji. Odlučio je da je iskoristi i šmugne u međunarodne vode sa svojim ne baš zakonitim tovarom, pre nego što ga Grčka mornarica primeti i, pomorskim rečnikom rečeno, razvali mu guzicu (d’izvinete na francuskom, al tak’i su mornari). To što nije baš detaljno proverio vremensku prognozu, nije ga ni najmanje brinulo. On je bio stari morski vuk i nagledao se oluja u životu. Ova će biti mačji kašalj…
Osećao se poprilično glupo kada se, posle skoro cele noći borbe sa velikim talasima nasukao na jednu nepristupačnu plažu na jugozapadnom delu ostrva.
U međuvremenu, devojka je odlučila da joj je dosta, da više ne može da čeka, da će tačno da izludi ako se opet prehladi, i kako je moguće da ljudska rasa nije izumrla, i da i onako niko nikada neće saznati da je ona napravila prvi korak – pa je poljubila dečka.
I živeli su srećno do kraja života.
Kraj…?
