Vršački breg, nekadašnje ostrvo Panonskog mora a danas najstariji planinski masiv u Panonskoj niziji, krasi jedna upečatljiva kamena građevina – Vršačka kula. Na visini od 339 metra iznad nizije, ovaj ostatak nekadašnjeg utvrđenja i dalje bdije nad gradom i čuva okolne vinograde.
Kulu relativno često posećujem, obično kao polaznu tačku za neku biciklističku ili pešačku turu po Vršačkom bregu. Iako čuvena Vršačka transferzala počinje u samom Vršcu, najčešče se taj urbani deo uspona preskoči. Dosadno je, prilično asfaltirano i betonirano, i zaista nema preteranog razloga da se druženje sa prirodom počne tu. Lepše je u osvajanje brega krenuti sa neke malo prirodnije lokacije.
Da sam u Americi, verovatno bi mi do sada dijagnostifikovali neki bipolarni poremećaj ili nešto još zvučnije, jer kada mi je dosadno – nema šanse da mi dupe ne vidi put. A taj dan mi je bilo baš dosadno. Najčešće vikend lokacije za neobaveznu vožnju bicikla ili pešačenje su planina Maljen (popularno Divčibare), Deliblatska peščara i Vršački breg. Nalaze se na sat i kusur od mene i iako ih znam u prste, uvek mi je zanimljivo da se bar malo prošvrljam njihovim putevima.
Taj dan sam, pogađate, otišao do Vršačkog brega? Ustvari – ne. Taj dan sam vozio Deliblatsku peščaru i Zagajička brda. Nezgodno sa ovom lokacijom je što je zaista dobro znam i što me gotovo nikada ne umori. Nakon par sati vožnje po pesku i brdima, utovario sam bicikl u auto i krenuo lagano nazad. Ali… nije mi bilo dovoljno. Trebalo mi je da još malo tumaram, smirim misli, dam sebi oduška. I umesto najkraćim putem nazad, krenuo sam malo izokola – ka Vršcu.
U sumrak sam se parkirao se u podnožju Vršačkog brega. Bilo je kasno da se uputim na neku od staza biciklom, zaboravio sam svetla, a i da sam ih imao – te staze nisu lak zalogaj ni po danu a kamoli u sumrak. Umesto toga, krenuo sam u laganu šetnju do Vršačke kule pa preko vidikovca Turban do dečjeg odmarališta. Na kratkoj distanci, ova staza nakupi nešto uspona, pa je bila idealna da malo jačim tempom isteram bube iz glave.
Relativno brzo sam stigao do Dečjeg odmarališta, ali nisam imao nameru da idem dalje. Vršački breg je ispresecan stazama, postoji nekoliko puteva do vrhova Lisičja glava i Đački vrh, ali nije to najveći minus, već činjenica da se noću sa ovih vrhova ne vidi apsolutno ništa. Nije mi se eksperimentisalo dok je sunce tonulo iza nepregledne nizije, pa sam umesto toga potražio alternativu za povratak nazad. Na kraju se sve svelo na asfaltirane deonice, pa sam se ipak vratio do kule i podnožja brega manje-više istim šumskim stazama.
Do vidikovca Turban i Vršačke kule sam došao malo nakon zalaska sunca, u onim trenutcima koje fotografi nazivaju ‘plavi sat’. Nije idealno, ali su tom prilikom ipak nastale neke interesantne fotografije ovih lokacija. Lagano, dok je grad tonuo u mrak stigao sam do podnožja brega i dan završio, kako drugačije u ovom kraju, nego u jednom od brojnih barova u gradu.
Jednom vam možda i ispričam kako se zaista posećuju Vršačke planine. Vršačka transferzala je ozbiljan zalogaj i hajkerima zbog svoje dužine, a biciklistima nudi neke tehnički zaista vrlo interesantne izazove. Do tada – živeli uz odlična Vršačka vina!
