Kao što će se sa godinama sve češće događati, jednostavno sam morao da pobegnem. Ne znam koliko često drugi ljudi imaju osećaj da ne pripadaju tu gde su. Da ih je reka vremena nosila i odnela na neke brzake i vodopade na kojima nisu očekivali, a ni planirali, da budu. Mene taj osećaj uhvati tu i tamo. Volim sve što sam s godinama stvorio, i karijeru i porodicu i prijatelje, ali, oprostite mi svi nabrojani, moje srce žudi i za nekim stvarima koje su dosta daleko od toga. Za žuborom planinskog potoka, vetrom u visokim krošnjama, pogledom sa vrha planine, plavetnilom neba, mirisom mora. Da ne pominjem zvuk biciklističkih guma na šumskom putu, kilometre asfalta koji ostaju iza tebe i vetrar koji te prati na putu ko zna gde.
Ne znam ni koliko često ja imam taj osećaj. Nisam nezadovoljan stvarima koje sam postigao. Samo znam da sam želeo i mogao više. Znam da ovo verovatno nije najbolje što sam mogao, a sigurno nije najbolje od onoga što sam želeo. Iako sam generalno zadovoljan sobom, opet postoji taj trenutak kada to nije dovoljno. Kada te virus lutanja kucne po ramenu i podseti te da ti je krvotok prepun njega. Kad se pogled zamagli. Kad tabani zasvrbe.
Tako je bilo i te godine, da se ne prisećam koje. Morao sam malo da se posvetim nečemu drugačijem. Da na kratko dam duhu lutalice da diše. Da se posvetim nečemu što će me izvesti iz zone komfora i dati mi malo energije, izazova, pa i što da ne – avanture. A šta može da bude veća avantura nego da se uputiš u planine sa Alfa Romeom na letnjim gumama u patičicama, dukserici i jesenjoj jaknici? Mislim, vidi kako je lepo vreme, pre dva dana sam vozio bajs na Adi. Ništa me neće iznenaditi!
Osim što je pao sneg. Onaj pravi zimski sneg od kojeg deca cupkaju uz prozor i jedva čekaju da ga pretvore u sneška. Onaj od kojeg stariji u prolazu naprave grudvu da se prisete kako je to nekada bilo. Onaj od kojeg poželiš da skuvaš vino i potpališ kamin. Pravi duboki, teški sneg.
Sneg u decembru? U planini? Stvarno svašta. I šta čovek da uradi tada? Znam šta sam ja uradio.
Osedlao mog vernog italijanskog pastuva (zimi je voleo da se malo duže greje) i krenuo u obilazak. Patike nikako nisu bile dorasle odlasku daleko od puta, ali sam ipak ostavio neke tragove u toj svežoj i čistoj belini, među jelama i borovima. Ipak sam malo slušao krckanje grana pod teretom, ipak sam malo škripao i klizao šumskim stazama.
I život je bar na kratko dobio neku novu boju. Ovaj put belu… i lepo mu je stajala.
