Bilo je rano leto kada su mi na jednom poslovnom sastanku saopštili da bi trebalo da odem na kratke konsultacije u Spli. Već sam imao dva tekuća projekta i još jedan ‘kao’ završen, koji se vukao kao prebijeni pas. Bio sam prebukiran čak i više nego što je to bilo uobičajno. Samo mi je falio još jedan aganžman u Hrvatskoj pa da moj život bude baš onako – kompletan 🙂 Obično sam bar pokušavao da odbijem ovakve ‘ponude’, za ovu sam čak imao i keca u rukavu – bratija koja je ugovarala prodaju niije baš pažljivo pročitala zahtev inače bi im iz svemira bilo jasno da je sistem koji ja održavam potpuno nepotreban, ali – već poprilično dugo vremena nisam video Split 😉
Poslednji put sam bio u Splitu kao srednjoškolac. Nas nekoliko je stopiralo obalom Jadranskog mora. Krenuli smo od Bara u Crnoj Gori gde smo iskočili iz voza i sa peskom u kosi par meseci kasnije stigli do nekih usnulih borova na Hvaru. Bilo je to jedno od mojih najranijih avanturističkih putovanja i sa osmehom sam se prisetio ogromnog ranca šipkaša, starog pokrpljenog šatora i obavezne gitare koji su bili skoro sva moja kamperska oprema. Stopirali smo celim putem, jeli uglavnom ništa, svirali gitare uz logorske vatre na neimenovanim plažama, zaljubljivali se, gubili i pronalazili, i smejali zagledani u neko svetlije sutra… Dosta toga je izbledelo, pa i slika Splita, kroz koji smo projurili za jedno pre podne dok smo hitali ka nekim samo nama znanim destinacijama. Dakle, krajnje je vreme je da se obnovi gradivo 😉
Stigli smo u Split kasno uveče i nije bilo vremena za šetnju. Pripremili smo materijal za sastanak, malo se smucali po hotelu i otišli na spavanje. Ujutru je počeo sastanak, koji se po starom dobrom običaju rastegao do kasno popodne… Moj plan da obiđem Split se polako raspadao po šavovima i nestajao u vidu magle. To veče smo trebali da krenemo nazad i kada nas je domaćin pozvao da pre povratka zajedno večeramo u jednom restoranu, nešto se sigurno pokazalo na mom licu.
– Šta te muči Dejan? – pitao me onako u poverenju.
– Jebeš ga, hteo sam bar da vidim Rivu i palatu, nisam bio u Splitu hiljadu godina – odgovorio sam ni ne pokušavajući da sakrijem razočarenje u glasu.
– A čuj stari, to možemo uredit, ako ćete bit brzi – nasmejao se on.
Split ima oko 350.000 stanovnika i bilo je upravo prošlo 16:00h. Mislim, zašto bi na ulicama grada u to vreme bila gužva, zar ne? Pa bila je, i to neverovatna. Međutim naš domaćin je imao skriveni talenat – bio je reli vozač u prethodnom životu 🙂 Potpunim ignorisanjem saobraćajnih propisa, brzinom od koje su škripale gume, provlačio nas je kroz saobraćajni kolaps ne obazirući se na trube, psovke i povike iz drugih automobila. Stigli smo do Rive za rekordno kratko vreme, i ne znam da li smo više bili iznenađeni brzinom kojom nas je tamo doveo ili činjenicom da nismo izazvali ni jedan sudar na tom putu. Poklonu se ne gleda u zube, a ovaj je bio više nego lep – dobili smo traženi obilazak Rive i Dioklecijanove palate.
Miris soli u vazduhu, vetar u kosi, krici galebova, šum talasa… i poznata scena palmi na Rivi. Fenomenalno! povikao sam, zgrabio kafu za poneti iz prvog kafića i zabrazdao ulicama Splita.
Dioklecijan je bio jedan od poslednjih rimskih vladara. Naš domaćin, vozač Formule 1, a sada i turistički vodič, nam je ukratko ispričao Dioklecijanovu istoriju. Dalmatinci smatraju da je Dioklecijan produžio život Rimskom carstvu za skoro 150 godina. Rođen je nedaleko odatle i zahvaljujući ocu koji je bio blizak Rimskom senatu, postao je deo Rimskog društva. Napredovao je kao vojnik kroz činove da bi na kraju postao komadant Rimske konjice kod tadašnjeg vladara Rimskog carstva – Carusa. Onda se dogodilo da je Carus poginuo u jednoj od borbi sa Persijancima, zajedno sa svojim sinom. Hmmm… Drugog sina je Dioklecijan pobedio u borbi i tako postao vladar… Da, da, nema tu ništa sumnjivo i ne njuškajte dalje 😀 Dosta istorije, tačno sam znao da ćete nešto da iskonstruišete 😉
Šalu na stranu, sudeći po pričama i ono nešto malo natpisa sa tabli koje sa stigao da pročitam, čini se da je Dioklecijan bio vrlo uspešan vladar. A u krajnjoj liniji, njegova palata, koja je turistički centar Splita, je poprilično lepa. Pri tome, Dioklecijan je bio prvi vladar Rimskog carstva koji je dobrovoljno sišao sa trona i prepustio ga nasledniku.
Na Rivi sam imao interesantan susret sa jednim prodavcem ručno pravljenih turističkih uspomena. Radilo se o… pa recimo trodimenzionalnoj slici. Ram za slike u kojem su se nlazila mala pojednostavljena maketa jedrilice i isto tako pojednostavljene zidine palate i tornja. Mojoj koleginici se svideo ukras, ali je uz srk kafe produžila dalje, dok sam ja prišao prodavcu i pitao ga koliko košta? Na poleđini rama je bila nalepljena cifra 40 EUR, pa sam se dosta iznenadio odgovorom: Nije toliko, upola cene za naše – uz osmeh mi je odgovorio prodavac. Nasmejao sam se, pogledao ga i izgovorio: hvala, hvala, samo ja baš i nisam vaš 😉
Pogledao me sada već sa širokim osmehom, nagao se i u poverenju mi rekao: Jesi, jesi, Zemun, jel da? 🙂
Ah dođavola, moraću da poradim na akcentu 😀
Par sati na ulicama Splita prosto je proletelo. Stigao sam da protrčim Doklecijanovom palatom, provirim u par interesantnih ulaza, posedim na Rivi uz odličnu kafu dok sam se pitao da li ću ikada videti grad koji su sagradili Rimljani a da mi se ne svidi. Dok je veče padalo na grad, došlo je vreme da se oprostim od Splita. Ko zna, možda se uskoro budemo družili opet. Do tada, adio!
