Moj boravak u Austriji se naglo zakomplikovao. Plan je bio da uživam u čuvenoj biciklističkoj ruti Salzkammergut, međutim, iznenadni sneg me naterao da na nekoliko dana promenim planove. I tako, prvog dana sam neplanirano ispešačio jednu prelepu planinarsku stazu i stigao do čuvenog Halštata. Ovo nije priča o tom pešačenju… ovo je priča o Halštatu.
Suvoparni podaci kažu da se ovo selo nalazi na obalama Halštatskog jezera na nadmorskoj visini od 511 metara, da je osnovano još u Bronzano doba, i da ima samo 800 stalnih stanovnika. U neposrednoj blizini sela se nalaze neki od najstarijih rudnika soli u ovom kraju sveta. Centar i najveći grad čitave oblasti je upravo po soli dobio ime Salzburg. Danas ovi rudnici ne rade i pretvoreni su u turističke atrakcije. Nema značajne industrijske proizvodnje, na jezeru nema ribarenja, a proizvodnja hrane je simbolična i svodi se na sireve i ostale mlečne proizvode. Pa kako je onda ovo selo opstalo? Jednostavno, Halštat poslednjih decenija živi isključivo od – turizma.
I to kako! Halštat toliko dobro živi od turizma da su bili prinuđeni da ograniče broj automobila i autobusa koji dnevno mogu da uđu u selo. Procena je da u vrhuncu sezone, Halštat poseti 30.000 ljudi svakog dana. Zašto? Pa zato što je Halštat jednostavno predivan!
Prvi put sam ga ugledao sa visine sa jedne od najlepših planinarskih staza kojima sam ikada prošao. Bilo je rano proleće i, suprotno svim mojim planovima, sneg je odlučio da još malo gospodari pezažima Austrije. Prvi pogled na Halštat je bio na njegove tornjeve prekrivene snegom dok krupne pahulje padaju na krovove živopisno obojenih kuća i popločane ulice. Video sam tokom putovanja nebrojeno puno sela i gradova, ali scena Halštata ušuškanog u idilično zimsko ruho će zauvek ostati jedna od najdražih slika kojima sam bio svedok.
Halštatom dominiraju dva visoka crkvena tornja. Jedna od crkava, i to manja, je posebno upečatljiva zbog svog gotskog stila i ekstremno šiljatog krova. Deluje kao neki mali zamak iz bajke. Prosto sam očekivao da se pri vrhu tornja dok ga posmatram, otvori prozor i da me odatle pogleda princeza koja čeka svog princa… a zašto ne i mene 😉 Crkva je iznutra iznenađujuće obična i jednostavna, ali spolja je prosto čarobna. Zahvaljujući snežnom pokrivaču, podsećala me na one stare razglednica koje smo kao klinci slali dragim ljudima za Novu Godinu. Prava zimska idila.
Zahvaljujući snegu, Halštat je bio polu prazan. Tog dana jedva da sam sreo nekoliko ljudi na ulicama. Čak i panorama glavnog trga sa poznatom fontanom i bavarskim kućicama koji je okružuju, nije zahtevala da čekam da se ljudi sklone, ili da ih kasnije uklanjam u fotošopu. Halštat samo za mene? Idealno!
Vode jezera su imale snenu nijansu plave dok su na njih sletale krupne pahulje. Sve je bilo tiho, mirno, idilično. Proleće koje je kucalo na vrata već je donelo malo zelenila i procvetalih jorgovana čije je sveže boje snežna belina samo dodatno isticala. Mir okolnih planina prekrivenih snegom i izmaglica iznad jezera… bio sam u bajci, pravoj pravcatoj bajci!
Međutim, nisam tu ostao dugo. Kada pešačim, obično se laganije obučem – lako se znojim, a oznojiti se na minusu baš i nije pametno. Priziva zapaljenje pluća. Činjenica da sam u čitavu Austrijsku avanturu krenuo planirajući biciklizam a ne planinarenje je dodatno uticala na to da je moja garderoba bila na granici prihvatljive. Nije mi bilo hladno dok sam se penjao i probijao kroz sneg na planinarskim stazama na putu do Halštata, ali uz laganu šetnju ulicama, zima se lagano uvlačila u kosti.
U jednoj od malih uličica sam otkrio bavarsku pivnicu sa obaveznim burencetom iznad ulaza i drvenim enterijerom koji je mirisao na borove i davne godine. Posle zagrevanja i drugog piva, došla je dilema: da li da obilazim Halštat i na kraju dana pojurim neki prevoz do smeštaja, ili da ispešačim još petnaestak, najviše dvadesetak kilometara nazad. Lako je pobedu odnelo hajkovanje. Staza koju sam prošao je bila prelepa i vraćanje jednjim njenim krakom koji nisam video u dolasku me vuklo mnogo jače nego obilazak grada. Osim toga, staza je bila zatvorena i verovatno sam prošao neprimećen (i nekažnjen) samo zahvaljujući snežnoj vejavici. Halštat će imati svojih pet minuta neki drugi dan.
Pošto sam doneo odluku, relativno brzo sam završio druženje sa Halštatom i uputio se nazad, čvrsto rešen da Halštat posetim opet u narednim danima! I znate šta – ne da sam ga posetio samo par dana kasnije, nego sam se družio sa njegovim tornjevima i prolazio njegovom kaldrmom svaki naredni put kada sam boravio u tom delu Austrije.
Mada, verujte mi, iako znam da će zvučati kao kliše – prvi put je bilo apsolutno nezaboravno!
3 Comments