Poseta bike parku Val d’Isere spada u jedno od mojih najlepših biciklističkih iskustava. Otišli smo tamo pri kraju biciklističke sezone i zatekli dosta praznije staze, niže cene i puno besplatnog sadržaja. Međutim, ma kako to čudno delovalo, ponekad se i ja umorim od vožnje i poželim nešto drugo. Val d’Isere je bio pravo mesto da se izbalansiraju planinarenje, biciklizam, obilasci i – čisti odmor i uživanje u gluvarenju i opuštenim pričama.
Dani su obično počinjali u bajk parku. Ujutru bi zajahali naše verne dvotočkaše i izabrali neku od staza za taj dan. Posle nekoliko sati sulude jurnjave niz obronke planina, obično smo bili previše umorni da to ponavljamo i popodne. A i u Alpima mrak pada naglo i temperature postanu značajno niže za vrlo kratko vreme. Snaći se u slučaju da se promaši neko skretanje može da bude preveliki izazov. I u toku dana nam se dešavalo da promašimo stazu, tako da ne mogu ni da zamislim šta bi radili u sumrak kada je vidljivost lošija. Upravo zbog toga se bike staze vrlo rano zatvaraju, dok još ima vremena da rendžeri pokupe zalutale bicikliste po planini. Zbog svega toga, popodneva su obično bila rezervisana za hajkovanje.
Izbora za opušteno šetanje obroncima planina ima na pretek. Ukoliko ste dobro organizovani, možete čak i da se popnete na neki vidikovac žičarom i onda samo da se spuštate nazad do smeštaja. Meni je spuštanje oduvek bilo teže od penjanja, ali iskoristio sam par puta i tu opciju. Naročito onda kada je štedela vreme i omogućavala da se dan ispuni do poslednjeg minuta.
Val d’Isere se kako mu ime kaže, nalazi u dolini i sa svih strana je okružen planinama. Nekim pristupačnijim, a nekim baš i ne. Ipak, zbog prikupljenog umora od jutarnje jurnjave bike parkom, popodne smo se najčešće odlučivali za neke opuštene šetnje. Imena mnogih vrhova se ne sećam, ali su mi u glavi ostali oni koji po kojima su nazvane žičare ili biciklističke staze. Tu su Bellvarde, Solaise, Borsat a jedan dan sam ipak uspeo da malo prošetam i najstarijim nacionalnim parkom u Evropi – Vanoisom. Kažem ipak uspeo, jer sam jednu malo dužu šetnju ovim parkom propustio zbog iznenadnih bolova za koje će se ispostaviti da su ozbiljna povreda koju sam vukao narednih godina.
Puno puta sam čuo pitanje ‘zašto se penješ’ i probao sam na njega već da odgovorim, ali na obroncima oko Val d’Isera je odgovor lak: zbog pogleda! Grad se nalazi na oko 1800 metara nadmorske visine i svaki obronak koji ga okružuje probija bar 2500 metara ako ne i onu, meni pravu granicu planine od 3k. Pogledi su božanstveni. Viši vrhovi su pod večitim snegom, doline su ispunjene zelenilom a poljsko cveće ispunjava vidik veselim bojama i opojnim mirisima planina. A šlag na torti je svakako to što se velelepno jezero Chevril pomalja sa gotovo svakog obronka koji sam posetio. Obožavam Alpe! Jagoda na šlagu na torti je svakako bio pogled na ovo jezero sa jednog od ozbiljnijih uspona koje smo pokušali na vrh Aiguille de la Grande Sassiere… ali o taj uspon zaslužuje svoj post.
Dan bi bio kratak i da traje svih 24 sata. Kraj pešačenja je obično bio u nekoj od planinskih kućica gde su se domaćini trudili da nas razmaze pitama od jabuka, svežim sokovima, toplim čokoladama, ili kao u mom slučaju – raznim vrstama sira i lokalnim pivima. Ponavljam se, ali Val d’Isere je sasvim sigurno mesto u koje želim da se jednog dana vratim… možda i za stalno…
