Najlepše prizore sam vrlo često pronalazio tako što sam ‘malo skrenuo sa puta’. Bez ikakvog plana sam pomislio ‘kuda vodi ovaj put’ i krenuo njime da istražim taj glasić u glavi koji mi je govorio da svi putevi negde vode. I nikada me instikt nije prevario. Tog dana me odveo na jedno neverovatno mesto, u mirni i idilični raj jezera Nussensee.
Prvi dan mog osvajanja čuvene biciklističke rute Salzkammergut koja vodi od Salzburga do legendarnog sela Halštat je prošao u manje-više urbanim sredinama. Posetio sam nekoliko okolnih gradova i sela, gurmanskim poslasticama, lokalnim pivima i slatkišima po kojima je ovaj kraj poznat. Pričao sam sa lokalcima i stavljao zastavice na mapu dok sam planirao kako ću provesti naredne dane sada kada je sneg naizada prestao da pada i putevi okopneli.
Ali, negde pred kraj dana mi je zafalilo ono ‘nešto’ zbog čega sam tako često negde u divljini daleko od ljudi. Zafalilo mi je malo šume, šuškanja lišća i škripe kamenja pod točkovima, pogled koji se gubi u daljini, pesma ptica, žubor vode… Zafalilo mi je prirode!
Dok sam lagano napredovao biciklističkim stazama pokrajine Salzburg, koju na ulazu krasi tabla dobrodošlice sa velikim pozdravom biciklistima sveta, primetio sam nekoliko malih šumskih puteva koji su vijugali u obronke okolnih brda. Bez imalo oklevanja, usmerio sam točkove u tom smeru. Tog dana sam imao vrlo malo jakih uspona, moral je bio na vrlo visokom nivou, snage je posle salzburških poslatica bilo na pretek, pa sam doneo impulsivnu odluku da se malo izduvam na tom šumskom putu, makar on ne vodio apsolutno nigde. Ali, kao što rekoh, svi putevi vode negde.
Uspon je bio taman dovoljan da se oznojim i nadišem svežeg planinskog vazduga koji je mirisao na proleće i poslednje tragove snega. Bio sam okružen mirom šume i žuborom malog planinskog potoka čiji sam tok pratio na usponu koji je vijugao. Osmeh, radost, sloboda… ima li šta bolje?
Posle nekoliko kilometara zadihanog uspona, put je blago skrenuo i između stabala borova i jela pojavio se pravi mali raj. Ispred mene su se plavele vode jezera Nussensee. Jezero okruženo šumom sa poslednjim tragovima snega, potpuno spokojno i ušuškano u nedirnutu prirodu kao iznenađenje i nagrada za uspon koji sam upravo savladao se presijavalo na prolećnom suncu samo za mene. Dok sam sedeo na obali jezera osluškujuči čavrljanje prvih prolećnih ptica, uživao sam u svakoj sekundi tog spokoja i mira koji sam nenadano pronašao.
Austrija je vrlo bezbedna zemlja. Znajući da nema šanse da će mi dirati stvari čak i ako se pojavi na ovom pustom mestu, jednostavno sam ostavio bicikl i opremu na obali jezera i krenuo u istraživanje. Pomislio sam – da ja živim ovde, voleo bi da se šetam obalom jezera u rano jutro dok prvi zraci sunca miluju okolne planine. I opet sam bio u pravu, ubrzo sam otkrio vrlo lepu šumsku stazu koja je vijugala ispod sveže ozelenelih krošnji neposredno uz vode jezera.
Dok sam sedeo na suprotnoj strani jezera, zagledan u njegove prozirne vode, nisam mogao a da ne pomislim da ovaj mali raj nikada ne bi pronašao da nisam instiktivno poslušao svoj nagon i krenuo neuglednom neoznačenom šumskom stazom. Na mapi, ovo malo ostrvo vode ne bi ni primetio među desetinama puta većim gorostasima od jezera koji krase ovaj deo sveta. Ali eto, potpuno nenadano, pronašao sam jedno od najmanjih i najmirnijih jezera na beskonačnoj listi prirodnih lepota Austrije. Verujte u sebe, verujte u svoje instikte, sledite svoje nagone, osluškujte te male glasove u vašoj glavi. Veruj te mi, najbolje stvari su mi se dogodile onda kada sam slušao svoj instikt i pratio svoje šesto čulo. Najbolje i najlepše!
