Nestvarne dine Zagajičkih Brda

Kad bi me neko pitao šta očekujem od pejzaža Vojvodine, odgovor bi svakako bio – ravnicu. Šarenilo oranica koje preseca krivudava reka. Alase na reci. Usamljeni salaš u senci razgranatih oraha. Bunar sa đermom u vatreno crveni sumrak. Svašta nešto, ali svakako – ravnicu.

Zagajička Brda

Međutim, tu u Vojvodini, u sred Banata, na samom obodu Deliblatske peščare, ušuškala se jedna potpuno drugačija slika. Kao da sama peščara nije dovoljno neobična, na njenom obodu su se ugnezdila brda čiji je izgled, u najmanju ruku, drugačiji. Na ivici peščare, skromna i skrivena od radoznalih pogleda, prostiru se prelepa i čudesna Zagajička brda.

Nastala tako što je košava godinama oblikovala pesak Deliblatske peščare u ogromne, više stotina metara visoke dine, koje je taj isti vetar oplemenio i prekrio tankim slojem zemlje na kojoj danas raste bogata trava i po koje usamljeno drvo, Zagajička brda su potpuno drugačija od svega viđenog u Vojvodini. Negde sam pročitao izraz ‘zelene dine panonskog mora’ i on najbolje opisuje neobični izgled ovih bregova.

Moram da priznam da dugo nisam ni znao da ova lokacija postoji. Sasvim slučajno sam otkrio Zagajička brda nakon što mi je pažnju privukla jedna njihova fotografija načinjena u rano, maglovito jutro. Posle kratkog istraživanja, sa iznenađenjem sam konstatovao da su brda udaljena samo 50-tak kilometara od mesta gde živim. Da stvar bude još neverovatnija, bezbroj puta sam prošao na samo desetak kilometara od njihovog podnožja. Na nekoliko biciklističkih avantura kroz Deliblatsku peščaru, vozio sam samim podnožjem brda… I nikada do tada nisam ni čuo za Zagajicu… Pomislio sam: pa ovo moram da posetim, označio ih na google mapi, i naravno… potpuno zaboravio na njih sledećih godinu dana.

Negde krajem oktobra 2020. godine, osvanuo jedan od ‘onih’ dana. Jedan od onih dana kada je nebo neverovatno plavo i kada po njemu plove oni beli oblačići koji podsećaju na dečje crteže. Jedan od onih dana kada vidite baš daleko jer je vazduh prozračan i čist i kada miriše na … vazduh… za promenu. Jedan od dana kada sunce prosto mami i kada vam je krivo što se niste probudili sat vremena ranije. Kao što rekoh – jedan od ‘onih’ dana! Zgrabio sam bajs, dve bonžite i… pogađate – otišao na Zagajička brda. Paaaa, ne baš. Brda mi nisu bila ni nakraj pameti. Kao ni novčanik. Ni telefon. A ni voda… Bonžita je ekstra, ali otprilike u podne sam bio mrtav gladan, žedan za medalju i poprilično besan na sebe. Teških nogu i još težeg srca sam se vraćao kući, dok je dan kao u inat rešio da postane još lepši, nebo još plavlje, oblaci još paperjastiji, vazduh… ma ok, kapirate već, da ne poetišem previše.

Dok sam bukvalno gutao hranu, pokušavao sam da smislim neku lokaciju dovoljno blizu da do nje stignem brzo. Nije mi se išlo na Košutnjak, Avalu, Kosmaj… Divčibare su bile za nijansu predaleko… Fruška Gora, Vršac… otvorio sam mapu i … ona zastavica nakačena na ivicu Deliblatske peščare je nekako uspela da mi privuče pažnju. Trebao mi je sekund da se setim šta su beše ta Zagajička brda, slegnuo sam ramenima, nazvao to sudbinom, natočio dva bidona vode (nećeš vala dvaput u jednom danu), zgrabio još dve bonžite, dvaput proverio da li sam poneo sve što mi treba, ugurao bajs u gepek i – sat vremena kasnije gledao u tablu na kojoj je pisalo ‘Dobrodošli u Deliblatsku peščaru’.

Čak ni u samom podnožju Zagajičkih brda, ne postoji ni najmanja naznaka da ovaj kraj krije poglede vredne pažnje. Brda čak deluju pomalo sivo i prašnjavo. Međutim, sa prvim pređenim kilometrima, krajolik počinje da se menja i da blista u punoj i potpuno neočekivanoj lepoti. Sa svakim korakom, predeli su sve manje i manje ravničarski. Čak i sa prethodnim znanjem šta da očekujem, prizor je bio čudesan.

Brda su sačinjena od ustalasalih brežuljaka i ukoliko zanemarite boju – u potpunosti izgledaju kao ogromne peščane dine. Obrasli su u bujnu travu koju tu i tamo krasi po koje usamljeno drvo. Malo bujnija vegetacija se gnezdi na senovitim obroncima i u podnožju bregova. U jesen, kontrast između zlatnih brežuljaka i bujnog zelenila u njihovom podnožju dodaje još jednu notu nestvarnosti krajolika. Osećaj da brda apsolutno ne pripadaju mestu na kojem se nalaze je prilično jak. Na momente sam imao utisak da ih je neko dizajnirao i napravio tako da do najsitnijih detalja prijaju oku i razbiju monotoniju ravnice koju krase. Vrh označava kamena kupa, koja uprkos brojnim tekstovima u kojima se apostrofira njena misterioznost i nepoznato poreklo, uopšte nije tako misteriozna. Njome su Austrougari na početku dvadesetog veka označili najvišu tačku Deliblatske peščare od vrtoglavih 251 metara nadmosrke visine. Jeste, teško se diše, redak vazduh i te munje 🙂 U neposrednoj blizini se nalazi i meteorološka antena i – to je sve što kvari nedirnutu prirodu Zagajičkih brda.

Da li zbog lepote dana ili zbog neobičnosti pejzaža, popodne se pretvorilo u neumorno tumaranje uzduž i popreko po ustalasalim bregovima. Nisam mogao da odaberem bolji dan za posetu. Da sam podigao pogled i skoncetrisao se na daljine, video bi da se pogled pruža preko cele Deliblatske peščare, čak tamo do obrisa udaljene Avale. Sa druge strane, preko nepregledne ravnice, obzorje je remetio gorostasni Vršački breg sa modernim farmama vetrenjača koje su se ugnezdile u njegovom podnožju. U smeru iz kojeg sam došao, iza odsjaja Dunava nadzirali su se prvi obronci Južnih Karpata u susednoj Rumuniji… Ali, moram da priznam da sam te detalje video tek na računaru kada sam obrađivao fotografije. Zagajička brda nisu dozvoljavala da mi pažnja ni najmanje odluta sa njihove lepote.

Bonžite su bile odavno pojedene, voda popijena, memorija na fotoaparatu se opasno popunila a sunce se bližilo zalasku kada sam shvatio da sam ipak nešto zaboravio – baterijsku lampu. U sumrak, došao je trenutak da se pozdravim sa neverovatnim pejzažom Zagajičkog brega i proglasim dan gotovim… i više nego ispunjujućim.

Dok sam se lagano vraćao kroz očekivani i uobičajni ravni Vojvođanski pejzaž, u glavi sam pokušavao da sumiram utiske o Zagajičkim brdima. Na šta zaista liče? Čuo sam razna poređenja. Neki kažu da liče na zatalasale brežuljke Toskane. Drugima liče na pejzaže Velsa. Treći se kunu da takvim brdima počinju Alpi tamo iza šuma na obodu Beča. A dosta njih pominje i našu Toskanu – Šumadiju kao kraj u kojem bi najpre očekivali da ih vide. Međutim, meni su ova brda … apsolutno jedinstvena. Na bi ih poredio, njihova magija je dovoljno jaka da dobiju sopstvenu kategoriju. I pravo da vam kažem, jedva čekam da ih vidim pod snegom. A tek u proleće kada ona bujna trava i bagrem procvetaju… A i video sam nekoliko prosto savršenih mesta za šator 😉

One Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *