Venecija je jedan od onih gradova koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Možete da je volite ili da je mrzite, ali apsolutno nema šanse da izgovorite: Venecija… naah… onako… šta znam…
Lavirint kanala, mostova i neverovatne arhitekture na vodi je nešto što postoji samo ovde i nigde više na svetu. Kao i u onoj priči o crnom i belom, tako i Venecija polarizuje ljude na one koji je obožavaju, i na one, mnogo ređe, koji ne mogu očima da je vide.
Pogađate, ja spadam u ove prve – zaljubljene, opčinjene, one kojima se romantična Venecija uvukla pod kožu da tu ostane za sva vremena 😉
Prva poseta Veneciji, ma koliko se na to spremali čitanjem i gledanjem priloga na internetu, će vas potpuno iznenaditi. Većina priča o velikim turističkim destinacijama vam prikazuje desetak lokacija jer, iskreno govoreći, najčešće se tih par lokacija izdvaja dok je sve ostalo poprilično prosečno.
Venecija je sušta suprotnost. Možda pomislite da je ovaj grad jedan velelepan trg, par predivnih mostova i nekoliko živopisnih zgrada.
Međutim, dočekaće vas pravi lavirint neobičnih pogleda, prelepih scena i zapanjujuće arhitekture..
Sve zgrade su napravljene na hiljadama drvenih stubova pobijenih u mulj i blato lagune. Da bi uopšte bilo moguće graditi na takvim temeljima, zgrade Venecije su lagane, niske, imaju velike prozore, terase i prostrane lukove.
Venecijanske ulice su kanali kojima se kreću nebrojeni čamci, brodići i neizbežne gondole.
Venecija je skup takvih ahitektonskih rešenja, jedinstvenih, drugačijih, a opet prelepih da će vam se na prvi pogled zavrteti u glavi. I jednom kada se izgubite u tom prelepom lavirintu, poželećete da vas nikada više ne pronađu.
Moja prva poseta Veneciji je bila potpuno neplanirana.
Imao sam samo 15 godina kada sam prvi put sam krenuo na neko međunarodno putovanje. Nisam siguran da je to ikada bilo legalno, tada je bilo maksimalno neobično, ali ajd sad…
Do tada sam već nekoliko puta lutao bez plana i cilja po nekadašnjoj Jugoslaviji, otkrivajući pretežno morske destinacije na Jadranskoj obali. Ovaj put sam se otisnuo malo dalje. Cilj je bila Francuska i magični Pariz. Na tom slavnom putovanju sam stigao čak do – Francuske granice.
Carinik me pogledao, pogledao pasoš, još jednom mene, pomenuo nekog Merdea kojeg Francuzi baš vole da pominju, i rešio da postanem tuđ problem time što mi je pokazao kojim putem mogu da se vratim u Italiju.
Da se na tom putu ne bi izgubio, dobio sam pratnju brkatog žandara koji se pobrinuo da se ukrcam na prvi voz do kuće. Pomalo očajan, prihvatio sam brkatu pomoć.. jbg bio je naoružan.
Ukrcao sam se na voz i odlučio da ću neko vreme intezivno mrzeti brkate francuske carinike…
To što ja nisam gledao table na vozu je nekako pokazatelj da sam kao dete verovao ljudima, što me ni dan danas (na žalost, ili na sreću?) još uvek nije napustilo.
Dok sam tako sedeo i intezivno mrzeo brkate ljude francuske veroispovesti, voz je stao, a u kupe je provirio italijanski kondukter u uniformi koja je više ličila na odelo Džemsa Bonda. Sa osmehom od milion dolara izgovorio rečenicu kojoj ću se u narednim godinama smejati nebrojeno puta:
– Ultima Stazione, Venezia!
– Ultima Stazione?? Last station?!?? Ma jel ovaj reče Venecija!?? Šta koj k… ?!???
– Dove vai Ragazzo?? Izgovorio je Džems Bond sa malo zbunjenim uzrazom na licu.
– Belgrado!!!?
– Porca miseria! ….
Pogledao me, vratio osmeh na lice i izgovorio:
– Vieni, Vieni!
Ovde otprike počiva temelj toga što mi je u narednim godinama Italija bila mnogo draža od Francuske. Nisam siguran u kojoj od te dve zemlje sam češće boravio. I Francuzi i Italijani su bili maksimalno kulturni i uslužni. Te dve zemlje dele moju veliku ljubav: Alpe. Takođe gaje patološku ljubav prema biciklizmu, prave odlična vina, sireve, kuvaju kao bogovi, a tek prelepe devojke… uh, gde ja odoh…
Elem, desetak minuta nakon prvobitnog šoka, pri čemu ni dan danas nisam siguran ko je bio više iznenađen mojom materijalizacijom u Veneciji, Džems Bond ili ja, u džepu sam imao kartu za voz do Beograda i vrlo precizne instrukcije na kom peronu će se nalaziti… za nekih 15 sati.
Džems Bond je bio vrlo uslužan. Na rastanku mi je pružio sveže kupljenu mapu Venecije sa nekoliko zaokruženih lokacija uz par mudrosti za kraj:
– ‘If you think that you need one hour to come back to station – you need at least two!’
– ‘You’ll get lost! Don’t worry! Everyone gets lost!’
Sa još jednim osmehom od milion dolara, kondukter u odelu Džemsa Bonda me ispratio sa stanice. I mogu vam reći da mi je taj nasmejani lik učinio jednu od najvećih usluga ikada.
Da tada nisam, na njegov nagovor, napustio stanicu i narednih 15 sati tumarao Venecijom, ko zna da li bi ikada postao takva lutalica u godinama koje su sledile. Mnogo puta sam mu se u sebi zahvaljivao uživajući na nekoj destinaciji u novim pogledima.
Ako kakvim ludim spletom okolnosti taj nasmejani kondukter čita ove redove, imam poruku za njega:
Grazie mille James Bond italiano, grazie mille!
Jedini raspoloživ transport u Veneciji je brod ili pešačenje. Naravno da nema metroa, postoji autobus ali je on ustvari mreža brodova za prevoz putnika. Zabranjena su bilo kakva vozila uključujući i ona na električni i ljudski pogon. A sama Venecija je zbunjujući lavirint mostova, prolaza, kanala i, budite unapred spremni na to, slepih ulica.
Trebalo mi je više od pet sati da kroz taj lavirint nađem put do jedne od najvećih oznaka na mapi sa tri uzvičnika i podvučenom reči VISITARE!!!
Zamislite petnaestogodišnjeg klinca potpuno zblanutog i izgubljenog na trgu Svetog Marka kako suznim očima po prvi put u životu shvata šta znači zavoleti nešto na prvi pogled. Na prvi pogled sam se zaljubio u taj beli trg, prelep, ogroman, prosto savršen… i ta ljubav me nikada nije napustila. I dan danas mi neke čudne mušice uleću u oči kad god posetim to mesto. Eh, moraću ovih dana ponovo do Venecije…
Za kraj ove moje ne baš tako kratke priče o Veneciji, imam par saveta: idite u Veneciju! Ako je ikako moguće mimo organizovanih tura. Izgubite se u Venecijanskim ulicama. Pojedite fenomenalni sladoled u čuvenoj Gelateria il Doge. Popijte kafu u nekom od skrajnutih kafića – svi su dobri, Italija je to. Izgubite se još četiri puta. Popijte čašu vina makar ga kupili u samoposluzi – imaju rashlađena sa već spremnim čašama, Italijani su to. Nemojte jesti pizzu, ne vredi para ni na jednoj turističkoj destinaciji (osim u Rimu) pa ni u Veneciji, jbg Italijani su to 🙂
Pokušajte da provedete jednu noć u Veneciji, makar kao ja godinama kasnije, sedeči na trgu sa desetinama neznanaca dok delite utiske, vino i smeh.
E onda na kraju možete da mrzite ili da volite Veneciju… šta god… Bitno da ćete imati uspomenu za sva vremena 🙂
