Postoje mesta koja mi ni ne padne na pamet da posetim. A onda, kada se to namesti, kada im ipak manje-više slučajno i usput posvetm malo vremena, ona me prosto oduvaju. Lazareva pećina je jedno takvo mesto.
Nikad nisam bio ljubitelj speleologije i podzemnog sveta. Nije nikakva tajna da volim otvoreni prostor, daleke vidike i nebo ispunjeno oblacima, zvezdama. Međutiim kockice su se tog dana sklopile tako da smo morali da promenimo plan posete Lazarevom Kanjonu. Ovaj velelepni kanjon u blizini sela Zlot na padinama Kučajskih planina je jedan od najlepših spomenika prirode i vrlo rada destinacija. Plan je bio da prođemo kanjonom, a pripreme su nam se, kao i obično, ti i završavale. Imali smo blago iskristalisanu ideju i to nam je bilo dovoljno.
Na samom početku kanjona smo na svu sreću sreli nekoliko planinskih vodiča i u opuštenom razgovoru saznali da nismo mogli da izaberemo lošiji period za posetu kanjonu. Zmije, kojih u ovom kraju ima poprilično, su bile na vrhuncu svojih aktivnosti i preporučeno nam je da odustanemo od plana da se kroz slabo uređeni kanjon probijamo u tom periodu. Mislim da je tačan izraz bio ‘da li ste vi normalni?’, ali odgovor na to pitanje se nekako sam nametao, pa se nismo potrudili da detaljno elaboriramo odgovor.
Pošto je većina grupe neopisivo tolerantna na zmije (ne bi ni da ih opisuju), prilično lako smo odbacili naš do tada detaljan i potpuno spreman plan. Na pitanje šta bi mogi da uradimo umesto toga, preporučeno nam je nekoliko hajkova malo uređenijim stazama po obodu kanjona. Pošto to nije bilo dovoljno da nam ispuni dan, vodiči su se ponudili da nas provedu Lazarevom pećinom, što smo mi rado prihvatili. Posle par minuta našli smo se na ulazu u pećinu i tako je počela jedno kratko ali nadasve nesvakidašnje iskustvo.
Na početku nas je dočekala večita dilema sa imenima – da li se pećina zove Lazareva ili Zlotska? Pitanje koje će ostati bez pravog odgovora. Pećina ravnopravno nosi oba imena, mada je poznatija kao Lazareva, a to je pisalo i na ulazu, mada je na ulaznicama pisalo Zlozska… Naši vodiči se do samog kraja nisu odlučili kako će je zvati, pa sam se na trenutke osećao kao da sam na dva mesta u isto vreme. Ali kakva dva mesta – potpuno čarobna i posebna.
Lazareva pećina je najduža u Srbiji sa ukupnom dužinom kanala večom od 10 kilometara. Od toga, nešto malo manje od jednog kilometra je uređeno i dozvoljeno za posete, dok je ostatak lavirinta, kako je to uobičajno, nedostupan a u nekim delovima i neispitan. Dostupne staze i dvorane nose zvučna i maštovita imena poput Prestone dvorane, Dvorаne blokovа, Koncertne dvorane, Dvorаne slepih miševа… Lutanje ovim prostorom je u meni odmah probudilo sećanje na knjigu Doživljaji Toma Sojera, koju sam kao klinac gutao stalno iznova uživljavajući se u događaje glavnih likova i njihove nestašluke. Dok sam uživao u pogledu, nisam mogao da ne pustim mašti na volju i zamislim kako me tu iza ćoška čeka neka davno zaboravljena tajna koju treba da otkrijem. Od pirata, preko vanzemaljaca, vilenjaka i patuljaka do izgubljenih civilizacija i njihovog neizmernog blaga, pećina nudi inspiraciju i onima sa mnogo manje mašte nego što je pisac ovih redova. Pravo uživanje!
Pećinski ukrasi su bili još jedno iznenađenje. Posetio sam nekoliko pećina tokom godina, ali mi se čini da su ukrasi koje je priroda u ovoj pećini stvorila među najraznolikijim koje sam ikada video. Od jedne dvorane do druge, prizor se menja i imao sam utisak da prelazim iz jednog sveta u drugi. Sama imena dvorana su još više doprinosila tom utisku. Nazivi ukrasa dodatno bude maštu: Stogovi, Fontаnа, Plаst, Bizon, Cаrskа ložа, Dirigent, Orkestаr. Poseban doživljaj je mnoštvo slepih miševa koje je u pojedinim delovima pećine moguće sresti, mada su ti delovi pećine bili zatvoreni prilikom naše posete, pa smo se zadovoljili sa nekoliko minuta osluškivanja šumova i udaljenih cijuka. Proleće se budilo a sa njim i ove ugrožene životinje, neopravdano satanizovane i dovedene na loš glas od strane filmske industrije i lake književnosti. Pećina je dom za čak 24 vrste slepih miševa od 27 koliko postoji na Balkanu. Ko zna, možda je tamo i prava Betmenova pećina 😉
Prolazak kroz kompleks obično traje pola sata do 40-tak minuta, ali smo mi unutra ostali preko sat vremena. Bili smo više nego radoznala publika, pa smo legende i tradicionalne priče o imenima dvorana i pećinskih ukrasa slušali i komentarisali do najsitnijih detalja. A i trebalo je vremena da neke od ovih fotografija nastanu pošto su fotografisane tehnikom duge ekspozicije sa tripoda. Pošto je temperatura u pećini konstantnih 9-12 stepeni, boravak u pećini se učinio dosta dužim. Vodičima je na kraju pomalo zasmetala naša tolerancija na nisku temperaturu pećine, na čemu im se još jednom izvinjavam 🙂
Iako su drugi pećinski kompleksi u Srbiji dosta bolje prezentovani u medijima, učinilo mi se da Lazareva pećina ima dosta toga da ponudi i da je vrlo jaka konkurencija slavnijim rođakama. Magični svet Lazareve pećine je predivno i nesvakidašnje iskustvo. Pećina je lepo uređena, legende i priče koje se čuju u njenim hodnicima su vrlo interesantne i maštovite. Ukrasi i dvorane ove pećine su vrlo lepi i raznovrsni. Za one koji negde u malom mozgu i dalje vrte avanture Toma Sojera, ovo je prelepo mesto da se bar na trenutak vrate u detinjstvo.
