Lac de l’Ouillette je prelepo glečersko jezero nadomak gradića Val d’Isere u Francuskoj. Ugnježdeno je na 2500 metara nadmorske visine na maloj visoravni okruženo velelepnim vrhovima. Slučajno otkriće ovog predivnog jezera je jedan od najlepših neobaveznih hajkova koje sam izveo u toj oblasti. I takođe, jedna od najboljih uteha za jedan vrlo loš dan.
Sećam se kao da je juče bilo. Plan za taj dan je bio da ishajkujemo čuveni nacionalni park Vanoise. Ovo je najstariji nacionalni park Francuske i, ako je verovati natpisima u planinarskim brošurama, jedan od najlepših. Čekalo nas je opuštenih 20+ kilometara laganog uspona kroz predivne predele ovog dela Alpa. Neću puno pisati o tome šta sam očekivao od ovog hajka jer, kao što ćete uskoro videti, malo od toga mi je pošlo za rukom… da ne kažem nogom. Al’ ajd polako.
Prethodnih dana sam malo preterao sa biciklizmom. Opijen brzinom, probao sam neke vrlo nezgodne staze u obližnjem bajk parku. To što moj bicikl nije ni izdaleka bio dizajniran za napore kojima sam ga izložio, nije me u tom trenutku ni najmanje brinulo. Želeo sam da vozim, da isteram svu nakupljenu negativnu energiju od naporne radne godine, da istresem sve lude misli iz prepune glave. Da se naizad nadišem vazduha, da ne kažem života. Staze u Val d’Isere bajk parku su prelepe. Pojedine i tehnički vrlo zahtevne. Ne voze se džabe na tim stazama svetski enduro i downhill kupovi. Na krilima adrenalina iz dan u dan i sata u sat sam prelazio na sve teže i tehnički zahtevnije delove. Opijen brzinom i retkim Alpskim vazduhom, nisam mnogo razmišljao o tome da sam bukvalno iz radne stolice i svakodnevnog buljenja u ekran od najmanje 10tak sati, uskočio direktno u sedlo i podvrgao sebe ekstremnim naporima, za koje, ispostaviće se, uopšte nisam bio spreman.
Probudio sam se vrlo rano, kako to gotovo uvek radim kada sam na putovanjima. Ne treba gubiti vreme na spavanje, zar ne? U Val d’Iseru smo iznajmili ogroman apartman, dovoljan za nas petoro-šestoro. Bez mnogo diskusije, Mira je dobila zasebnu sobu kao jedini ženski član naše družine, a onda je isto tako bez mnogo diskusije, Saletu i meni pripala dečja soba sa krevetima na sprat. Razlog je to što smo nas dvojica, iako najstariji u družini, potpuno neodrasli. Drugi razlog, koji ne znam ni zašto pominjem, je to što obojica umemo da budemo bučni tokom noći. Ivanova religija nije kompatibilna sa hrkanjem, tako da smo se lako dogovorili. U svakom slučaju, u cik zore sam otvorio oči, nabacio osmeh na lice i iskočio iz kreveta spreman za nove avanture… da bi u narednoj sekundi završio na podu sa vrlo čudnim ali prilično jakim bolom u kolenu. Pokušao sam par puta da ustanem, bez uspeha. Noga me jednostavno nije držala.
Više zahvaljujući tvrdoglavosti nego bilo čemu drugom, uspeo sam da posle nekoliko pokušaja ustanem i stanem na nogu. Koleno je bolelo, tištalo, krčalo i žigalo, ali sam na pomenutom tvrdoglavom autopilotu krenuo u pripreme za prestojeći hajk. Bol nije prestajao uprkos masaži, zagrevanju, istezanju… ali to znači samo jedno – zapni jače. Napraviću malu digresiju da bi razumeli da izvor mojeg ludila u pojedinim situacijama nije samo moj loše užičeni mozak, ima tu pomalo i uslovljavanja. Dosta godina ranije dok sam trenirao biciklizam u Partizanu, naš klupski doktor, fizioterapeut i fizikalni trener je imao vrlo jednostavno objašnjenje za sve bolove koji te spopadnu pre, za vreme i posle vožnje: Nisi doboljno jako zapeo! Ako te boli, to znači da treba da zapneš jače! Iskreno, ne sećam mu se imena, a lika kao kroz maglu, ali mu svakako dugujem bar malo zahvalnosti jer se ispostavilo da ta filozofija dosta dobro funkcioniše kada se boriš za svoje mesto u životu. Međutim, moje skromno mišljenje je da je pomenuta filozofija po pitanju ljudske fizionomije i medicine – potpuna i apsolutna glupost. Daleko od toga da za svoje povrede krivim njega. Kao i uvek, za sve svoje poraze i greške jedini i isključivi krivac sam samo ja.
Uglavnom, posle dosta masaže, nekako sam otšepao do auta. Sale je trebalo da se taj dan posveti svom kumu Nemanji koji je na veliku biciklističku avanturu poveo svoju dragu suprugu, jedno malo dete, jednu bebu i taštu, sa namerom da sa nama vozi i planinari sve što smo u kalendaru zacrtali dok se njegova žena i tašta zabavljaju sa dvoje male dece. Kakav optimista, a? 🙂 Negde trećeg-četvrtog dana se suočio sa neizbežnim izborom: bicikl ili porodica, tako da je odustao od svakodnevnog krljanja niz biciklističke staze i posvetio se odlasku u spa i na časove jahanja ponija za decu. Sale je taj dan odlučio da im se pridruži, koliko da malo olakša bol Nemanji, toliko i da malo ublaži srdžbu bogova koja se navrzla na njega.
Dok smo se vozili ka početku hajka, shvatio sam da ne mogu da sedim, ne mogu da pružim nogu, ne mogu da je savijem, ne mogu da ne mislim o bolu. Tokom naredne godine, taj bol će me pratiti do te mere da neću moći ni da funkcionišem ni da razmišljam o bilo čemu drugom sve dok mi naizad na VMA dobri doktor Juga nije popravio koleno. Ispostaviće se da mi je ozbilno napukao unutrašnji meniskus levog kolena dok se spoljni oštetio. Tada ili u nekoj od prethodnih povreda sam gotovo pokidao prednji ukršteni ligament. Tokom pregleda pronaći će da su se oba lateralna ligamenta pretvorili u paučinu što je znak ozbiljne traume kolena. Na listu su se sitnim slovima upisali i upala zadnjeg ukrštenog ligamenta i nagnječenje patele. Sve je rezultovalo nečim što su doktori nazvali bone-to-bone trauma, što dovodi do krvarenja tkiva kostiju. Ukratko, fizički ne bi trebalo da sam bio sposoban da stojim, hodam i koristim nogu jer sam pokidao, oštetio ili nagnječio apsolutno svaki deo zgloba kolena. Totalka!
Mislim da sam negde u malom mozgu bio svestan da nešto nije kako treba. Napazario sam se bola u životu. Kada se baviš biciklizmom i planinarenjem padaš tri puta nedeljno u mirnoj nedelji. Modrice, posekotine i uganuća su mi bili potpuno normalan deo života. Već su me par puta ušivali, a par kostolomaca u gradu me znalo i javljalo mi se po imenu koliko sam često boravio kod njih. Međutim, ovo je bolelo drugačije. Da ne opisujem, takav bol ili nažalost znaš, ili na sreću ne razumeš. Da ne bi društvu pokvario dan, na samom početku hajk staze sam kroz zube izgovorio izvinjenje i odluku da malo odmorim u sobi, dok bol ne popusti. Svi su otišli svojim putevima, a ja sam se vratio u smeštaj, zgrabio kesu smrznutog nečega iz zamrzivača, stavio na koleno, zapalio cigaru i čekao da prođe…
Pola pakle kasnije ništa se nije promenilo, osim što se ono smrznuto u kesi potpuno otopilo i postalo kandidat za večeru. Neko normalan bi se verovatno još više zabrinuo, možda i aktivirao skupo plaćeno sportsko osiguranje i otišao do lekara. Međutim, ja sam se, nikada nećete pogoditi, razbesneo sam na sebe. Eto me naizad u Alpima o kojima sanjam od malih nogu. Savoj čoveče. Nalazim se u jednom od najpoznatijih bajk parkova u Evropi. Na par kilometara od mene su čuveni prevoji na kojima se vozi Tour de France: Col d’Iseran i Col du Galibier. Da ne pominjemo neke vrlo lepe planinice po kojima može da se skakuće i pentrači po ceo dan. I šta ja radim – držim kesu smrznutog nečega na kolenu i forsiram nikotin. E nećeš vala!
Ustao sam, obukao se i krenuo u laganu šetnju Val d’Iserom. Obišao sam centar, pa napravio malo veći krug, pa još veći šepajući sve vreme. Međutim, malo po malo, verovatno misleći – pusti budalu, vidiš da ne vredi – bol je prestao. Ostao je čudan osećaj koji sam pripisao dubokim promrzlinama nastalim zbog kese smrznutog nečeg, ali sam naizad uspeo da prohodam bez ružnog grča na licu. Naizad sam uspeo da počnem da razmišljam o nečemu drugom osim o bolu i… prvo što sam primetio je lik koji je sa pecaroškim štapom hitao ka jednoj od brojnih žičara na obodu grada. Pecaroški štap? Val d’Isere je na oko 1800 metara nadmorske visine, a ne možeš da mrdneš ni na jednu stranu da ne probiješ dvojku. Ni jedna žičara ne vodi na manje od 2500. Pa ja sam prethodni dan vozio bajs na oko 2800-2900 metara. Dakle – visoko smo za pecaroše, zar ne? Mislim, apsolvirao sam tokom godina da meni visina ne smeta, ali nekako sam pretpostavio da smeta ribama?!
Žica je vodila na planinu Solaise koju nisam posetio u prethodnim danima jer ne hostuje biciklističke staze. Avanturistički duh je proradio, pomislio sam da moram da vidim gde se lik uputio pa makar ga pratio do kuće, pa sam krenuo da za njim. Na dalje ću ga zvati pecaroš, jer vidite, ispostaviće se da to i jeste. Pecaroš se ukrcao na korpu, a ja sam zauzeo narednu, i žica nas je ponela uz padinu. Negde na vrhu sam nastavio da pratim pecaroša, primećujući polako da nije jedini lik koji na visini od 2500 metara šeta sa štapom za pecanje. Ok Šerloče, elementarno, mora da postoji logično objašnjenje. Recimo – pecanje?!?
Staza je vijugala i penjala se, zavijala i menjala smer dok sam je pratio, sve dok odjednom na jednom malom prevoju nije pukao vidik i ispred mene se ukazalo velelepno gorsko jezero. Jezero za koje ću uskoro saznati da se zove Lac de l’Ouillete je sijao na podnevnom suncu. Suncu koje me grejalo i galilo. Vazduh je bio prosto božanstven. A pogled je bio jedan od onih koje zovu ‘pogled od milion dolara’ mada ustvari, ako ćemo iskreno, takvi pogledi nemaju cenu. Da me koleno još uvek bolelo, sve bi prošlo istog trenutka jer sam se našao na jednom od onih mesta koje leče dušu i telo.
Bilo je tu pecaroša, hajkera, planinara, parova koji su se sunčali. Nemojte shvatiti pogrešno, bilo je tu prilično ljudi, ali je jezero toliko veliko da je meni delovalo kao da sam tu u toj divoti potpuno sam. Bio je tu čak i jedan refugio sa vrlo finom terasom sa koje se širio miris kafe i kroasana. Ali to me nije zanimalo. Presedeo sam prepodne, ne pada mi na pamet da sedim na ovakvom mestu. Svideo mi se osećaj samoće daleko od ljudi. Baš onako kako, vreme će pokazati, s godinama sve više volim. Sam sa svojim mislima u prirodi daleko od svakodnevnih tema i nebitnih briga. Sam sa svojim mislima toliko da se na kraju i one postide što su tu i ostave me na miru. Na miru da uživam u suncu i vetru i pogledu koji ostaje zauvek. Na miru da uživam i jednom od onih trenutaka zbog kojih se živi.
One Comment