Sa čuđenjem sam otkrivao nove scene dok sam napredovao iznenađujuće dobro održavanim kolskim putem koji je pratio nasip protiv poplava koji okružuje ceo grad. Morao sam da proverim GPS. Neverovatno! Nalazim se na samo 15-tak kilometara od strogog gradskog jezgra jednog od najvećih gradova na Balkanu. A opet u skoro nedirnutoj prirodi. Pogledao sam na horizont koji se pomaljao iznad krošnji bujnog drveća i požutele, jesenje vegetacije. Nigde ni traga zgradama. Beograd se nije video ni u tragovima.
Pre nekoliko godina sam se preselio na gradsku periferiju. Kako sam to često u šali umeo da kažem, moj novi komšiluk ima i ludnicu i zatvor; kako god da se priča mog života dalje odvija, ostaću tu negde 🙂 Međutim istina je da sam se umorio od Blokova, betona, gradske gužve, stalne potrage za parking mestom, bušilice i hiltija koji nisu prestjalii da rade godinama unazad. Da ne pominjem ko zna koju turu dilera kreka i trave na klupici u parku… ti likovi garant knjiže vreme na nekom portalu i imaju team buildinge, evo gde sam. Novi Beograd me umorio svojom bukom, vrevom i svetlima ‘velegrada’. Bio sam spreman za nešto novo.
Tražio sam kućicu, ali sam na kraju našao stan. Ok, nikada nisam znao da mnogo uštedim, čim se malo nakupi nađe se neki ‘nepredviđen’ trošak koji to pojede. Trebala mi je mala pomoć bankara a oni nisu imali razumevanja za moje težnje ka mirnoj kući na periferiji, koja gotovo nikada nema sve papire koje su u svojoj bolesnoj birokratskoj mašti smislili. Na kraju smo se našli na komfornom stanu u naselju koje je nastalo kao luka Panonskih mornara dok odmaraju od obrađivanja okolnih plodnih oranica. Nikada se nisam pokajao. Kraj se ispostavio kao vrlo miran, uprkos tome što je baza još jednoj navijačkoj grupi. Ali izgleda, da za razliku od crvenih koje sam imao u Blokovima, crni ne pišaju mnogo po svojem komšiluku.
Već prvih dana sam krenuo u obilazak novog komšiluka. Bajsom naravno, kako bi ja drugačije. Distance su ovde značajne. Sa iznenađenjem sam otkrio mrežu puteva koji su vodili tu i tamo. Ponekad nigde, ponekad do neke napuštene farme ili novog malog naselja. Vazduh je čist, predeli su zeleni, nema jurnjave tatinih sinova u besnim automobilaima ili podivljalih vozača motora modela Samoubica GTX. Po koji šetač, nešto biciklista i pomenuti Panonski mornari na misiji održavanja kukuruza, pšenice, suncokreta… Vrlo brzo sam otkrio da neki putevi vode do par kilometara udaljenog Dunava. A na mapi je nadomak reke braon boja oranica naglo prelazila u debeo pojas zelenila. Na Dunavu sam odrastao. Oduvek me privlačio da sedim na njegovim obalama zagledan u mutne vode. I pošto najbolji vikendi počinju stavljanjem ranca na leđa – Idemo!
Tamo me dočekao jedan potpuno drugi svet. Mapa kaže da sam još uvek na teritoriji Beograda, desetak kilometara od mojeg nekadašnjeg doma, ali scena je hiljadama kilometara daleko. Šume, guste i bogate. Mnogo zelenila. I na hiljade ptica. Od malenih vrabaca kojih je bilo u tako velikom broju da su svojim jatima zaklanjali sunce, preko obaveznih divljih pataka, pa sve do čaplji i stotina i stotina labudova. Močvare koje je ovde napravio užurbani Dunav nakon dobijanja velikog podstreka od Save koja se uliva samo nekoliko kilometara uzvodno, su savršen dom milionima znanih i neznanih vrsta ptica. U jesen se sveže izlegli pilići spremaju za nove izazove, neki za zimu, neki za put na jug, ali svi su tu. I kako to priroda već zna, nema potrebe za bukom i neprekidnom eksplozijom zvukova i pokreta. Sve je i pod hiljadama ptica vrlo mirno i tiho.
Jesenje boje su tu da samo doprinesu utisku da sam na putu ovamo prošao kroz neki portal i završio u drugoj dimenziji. Samo nasip protiv poplava podseća da se ovde čovek ipak umešao. Dovoljno da zaštiti svoje oranice, ali opet obzirno da ostavi prirodi malo divlje lepote. Nekad se gradilo sa više obzira. U narednim godinama ću saznati da smo, moderni kakvi jesmo, mi trenutni stanovnici ovog malog kutka, rešili da tu močvaru isušimo, od nje napravimo luku za velegrad i na stotine skladišta, dizalica, fabrika. Raj za kamione umesto raja za ptice. U taj mir smo već isporučili cevi kojima se septičke jame bez ikave predade prazne u vode ‘Plavog Dunava’. U Beču gde je pomenuti valcer nastao, Dunav jeste plav, znam video sam svojim očima. Dunav posivi i dobije neke čudne nijanse tek negde na ulasku u Zemlju Ponosnih Seljaka na Brdovitom Balkanu.Nikad neću razumeti na šta su to tačno ponosni…
Dok napredujem, korak za korakom, metar za metrom, otkrivam lepotu tamo gde je nisam očekivao. Tako je najbolje. Kako to već biva sa lepotom, ta koja se pojavi neočekivano je neprocenjiva!
