Tog proleća sam stigao u Austriju sa dobrim povodom i još boljim planom. Bio sam kum na venčanju mog najboljeg druga, i pre sudbonosnog ‘da’, odlučio sam da malo uživam u biciklističkoj ruti Salzkammergut. Čekalo me trista pedeset kilometara krivudavog biciklističkog raja od Salzburga do Halštata. Sa nestrpljenjem sam planirao šta ću sve videti i obići. Na sve sam bio spreman, osim na sneg koji je tog maja iznenada prekrio celu Gornju Austriju. Prvi dan je umesto u biciklizmu, protekao u šetnji brdima i planinama oko legendarnog sela Halštat. Dok sam to veče svodio utiske, nisam imao ni najmanju ideju šta ću raditi narednog dana. Sve je zavisilo od vremena i toga da li će se staze bar malo osušiti i omogućiti mi da krenem da sprovodim biciklistički plan u delo.
Sutradan je svanuo divan dan. Sunce je sijalo, temperatura je bila idealnih 15 stepeni, a snega ni u tragovima. Bio sam spreman da… ponovo pomognem domaćinima da očiste svežih 10-tak centimetara snega koji je napadao u toku noći dok pohađaju ubrzani kurs pod nazivom Psovke-Srpskog-Jezika. Dakle ništa od biciklizma ni danas. Međutim, možda bi mogao da umesto vožnje čuvenom MTB stazom Ewige Wand, prepešačim nejlepši deo te staze? Neću se ni potruditi da dam odgovor na to pitanje, sigurno ga već naslućujete 😉
Ewige Wand se kao kameni zid uzdiže nad dolinom u kojoj se smestio Bad Goisern koji mi je tih desetak dana bio baza i dom. Planinarska staza usečena u liticu ove planine je jedna od najlepših i najzahtevnijih etapa biciklističkog maratona i trke izdržljivosti koja se svake godine održava u ovom kraju. Salzkammergut Mountainbike Trophy, Daredevil Extreme Course je blagi i prijateljski naziv MTB pakla koji na 211 kilometara dugoj trci sa preko 7000 metara uspona svake godine okupi najpoznatije brdske bicikliste sveta. I pre polaska u Austriju sam sam bio u žestokoj dilemi kako da tih 200 kilometara svedem na nešto normalniju distancu. Naročito na distancu i visinsku razliku koju moja malenkost može da prođe u toku jednog dana bez umiranja od iscrpljenosti. Tog jutra dok sam sa terase posmatrao snežne litice Ewige Wanda u daljini, nisam mogao a da se ne nasmejem: samo nebo mi je pokazalo način.
Mala digresija u čast biciklistima koji se svake godine takmiče na Salzkammergut Mountainbike Trophy. Dvesta kilometara za drumski biciklizam predstavlja ispunjen dan. Onako fino ispunjen. Dok sam trenirao, svake nedelje sam vozio takve distance. U planinskom biciklizmu, stvari stoje potpuno drugačije. Prosečna MTB staza je 30-50 kilometara dugačka i u zavisnosti od težine akumulira 1500 – 3000 metara uspona. Najteža staza koju sam ikada vozio je bila 80 kilometara sa ‘samo’ 2500 metara akumuliranog uspona. Stigao sam među poslednjima i onda sam odlučio da umrem. Bukvalno! Bilo mi je toliko muka, osećao sam se toliko loše, danima sam se oporavljao, tako da sam doneo čvrstu odluku da nikada više to sebi neću da priredim. A tada sam bio dosta mlađi i dosta jači nego kada sam kovao planove da izvozim bar deo Daredevil staze. Voziti šumskim stazama distancu od 210 kilometara sa 7 kilometara uspona je, ako mene pitate, apsolutno nemoguće u jednom sedenju. Čak i za vrhunske sportiste. Takva staza se vozi bar dva-tri dana…
Rekord staze je 12 sati i 22 minuta…
Prilaz Eweige Wandu ni po čemu ne odaje ono što vas čeka. Široki šumski put vijuga, iako sa značajnim nagibom, ali ipak pitomo i mirno kroz bogate šume. Kada se sceni doda svež snežni pokrivač, sve deluje pomalo blago, gotovo uspavano. Par puta sam proveravao mapu da se uverim da sam na dobrom putu. A onda staza dotakne liticu i tu počinje pravo uživanje. Put je usečen u pročelje litice, i u dužini nekoliko kilometara vijuga kamenim ispustima, tunelima, terasama i galerijama, nekoliko stotina metara iznad pitomih šuma kroz koje ste upravo prošli.
Pogled je bio neverovatan. Cela dolina je prekrivena bogatim zelenilom. Sela i putevi se prostiru kilometrima ispred mene. Šume još uvek nisu potpuno ozelenele, a tu i tamo su i dalje prekrivene snegom. Kroz dolinu vijuga rečica Traun svojim vrlo neobičnim tokom. Traun nastaje negde na granici Gornje Austrije, istočno od jezera Halštat. Teče do jezera Halštat u koje se uliva na njegovom jugo-istočnom delu, ali svoj put ne završava tu. Nastavja da teče na severnom kraju jezera, odakle vijuga dolinom u kojoj su se smestila brojna sela i gradići Bad Ishl i Bad Goisern, da bi se ponovo se ulila u jedno jezero, ovaj put Traunsee kod grada Ebansee. A onda, na samom severu tog jezera, ponovo ističe i nastavlja svoj krivudavi tok na sever sve dok kod Linca ne završi svoj 155 kilometara dug put u velikom plavom Dunavu. Reka koja se ne da omesti, reklo bi se. Iza doline, uzdižu se moćni vrhovi planina Dachstein okovani snegom i oblacima. Samo jedan pogled na njih je dovoljan da oči zasuze i srce zakuca jače. Pogled puca sve do plavih voda jezera Halštat u daljini koji se kupaju u zimskoj izmaglici. Pravo mesto za nastajanje novih priča.
Staza je odlična, dobro održavana, sigurna. Na puno mesta postoje dobro označene vertikale za ljubitelje sportskog penjanja. Nekoliko via ferata se kreće istim putem kao i staza, samo malo ekstremnijom putanjom. Sve via ferate su bile zatvorene i dobro obezbeđene dok sam pešačio stazom. Nije da su me zanimale, jednog dana možda i ispričam da se, uprkos brojnim planinarskim iskustvima, oduvek bojim visine. Sama staza je obezbeđena tipično austrijski pedantno. Ograde vas dele od litice na svim iole opasnijim mestima. Staza nosi naziv Večiti zid, koji joj vrlo dobro pristaje. Na puno mesta staza vijuga kroz tunele da izbegne teško prohodne litice. Duži tuneli su osvetljeni, dobro obezbeđeni. Galerije su od ponora ograđene sajlama i ogradama. Čitava staza ima jak ukus avanture i ekstremne akcije. Avantura koja ni na jednom koraku ne predstavlja stvarnu opasnost. Tu je pogled koji vas sve vreme prati. Dok uživam u hladnom vazduhu i svemu što staza pruža, drago mi je da je pao sneg. Da sam ovo projurio bajsom, ne bi imao vremena da posvetim dovoljno vremena uživanju.
Još jedna stvar koju mogu da zahvalim snegu je samoća. Zahvaljujući iznenadnom snegu, na ovom hajku sam potpuno sam. Nigde nikoga, nema ni jedne osobe, ni jednog jedinog zvuka osim škripe mojih koraka dok se probijam šljunčanim bedemom. Sa godinama sam postao sve veći samotnjak. Ovaj dan je savršen. U planini daleko od ljudi.
A onda, još malo zabave. Par tabli me obaveštava da se približavam čuvenoj pećini koja je dom jednoj od brojnih legendi ovog kraja. Bližim se domu Aždaje Večnog Zida. Najveća dilema koju sam imao tokom čitanja legende je bila – da li je se lindworm prevodi sa aždaja ili zmaj? Ali pošto zmaj leti, a i u slavu čuvenog crtanog filma i slatke male izvrnute torte, pečina je postala dom ne baš tako slatke i ne baš tako male aždaje.
Austrijanci nemaju smisla za humor, ali imaju brojne legende. U ovim krajevima se živi vrlo blizu prirode. A priroda koliko daje, toliko ume i da uzme, i da bude neprijateljski nastrojena ka malim ljudima koji bi da je uređuju po svom nahođenju. Nekoliko puta sam bio u situaciji da novim zaljubljenicima u prirodne lepote, koji su se neprijatno iznenadili vremenskim neprilikama, zahtevnim naporima i opasnostima koje su ih sačekale bez ikakvog upozorenja dok su pokušavali da stvore novu instagram priču, govorim: priroda je kučka! Ako joj ukažeš priliku da te ubije, budi siguran da će to i uraditi.
Legenda na čiji sam dom nabasao dok sam hajkovao Ewige Wand je upravo to – upozorenje ljudima da su mali. Naročito da su mali u odnosu na litice Večitog zida ispod čijeg oboda žive.
Jednom davno, postojao je moćni grad Goisernburg smešten u dolini sipod litica planine. Kralj Goiseram je vladao moćnim kraljevstvom prepunim vinograda, plodnih oranica i rudnika. Njegovi vitezovi, lordovi, i meštani su živeli bogate i lagodne živote. Priroda im je davala svega u izobilju. Ali, u svojoj oholosti, ljudi su postali neodgovorni. Počeli su da se odnose prema prirodi bez poštovanja. Tokom jedne od bahanalija, bili su toliko glasni da su probudili aždaju koja je živela duboko u planinama. Probuđena iz dubokog sna, aždaja se razgoropadila i probila rupu u planini iz koje su potekle bujice na oholo kraljevstvo. Vode su divljale sve dok nisu potpuno potopile celu dolinu. To je bio kraj Kralja Goiserama i njegovog kraljevstva. Danas, grb grada Bad Goiserna je aždaja iznad zelenih oranica i vijugave reke koja protiče njima.
Posle pauze i upoznavanja sa prvom od mnogih austrijskih legendi kojih ću se naslušati u narednim danima, nastavio sam da se probijam prelepom Ewige Wand stazom i kroz bogate šume koje okružuju ovaj stenoviti zid. Na svakom koraku nove lepote, novi pogledi. Jedna od njih je svakako i šuma legendi, koja čeka da bude ispričana na ovim stranicama. Međutim, bližilo se vreme ručka, a upravo sam otkrio da me put vodi pored jednog vrlo lepog planinarskog doma ispunjenog muzikom, smehom i neodoljivim mirisom pečenih kobasica. Vreme je za kratak odmor i malo druženja sa ljudima i pričama ovog predivnog kraja. Uz još jedan pogled na predivnu panoramu doline, završio sam druženje sa Ewige Wandom uz tradicionalni austrijski pozdrav za to doba dana – Mahlzeit!
One Comment