Iako sam odrastao u Smederevu, živeo po malo na raznim mestima, ipak sam sebe oduvek smatro Beograđaninom. Tu sam se rodio i oduvek su me svi putevi vraćali u ovaj, bar imenom, beli grad. Tu sam se na kraju naselio, naizgled trajno, mada se u to ne bi ni sam sa sobom opkladio. Bar ne u neke ozbiljne pare 🙂 Tu živim, i mada sam na kraju pobegao na periferiju, tu radim, odatle počinju moja putovanja, moje avanture. Tu se i vraćam da otugujem depresiju nakon puta. Tu sedim, pijuckam kafu i smišljam nove destinacije. Jednostavno rečeno – tu sam. Što onaj pisac reče: Dom je mesto kojem se vraćaš. Pa, ako je to istina, onda je Beograd – moj dom.
Znam da Beograd nije lep grad. Sumnjam da je ikada i bio. Mada, iskreno, malo je lepih gradova u ovoj našoj čudnoj zemlji. Svako mesto ima neke lepe ćoškove i tu i tamo interesantne uglove, ali ukupno gledano, nismo ni blizu da naša naselja konkurišu svetskim i evropskim blizancima po veličini i starosti. Beograd, na primer, zauzima sličnu površinu kao Beč i ima otprilike isto stanovnika, a i po starosti su tu negde. Tu svaka sličnost prestaje, Beograd nema čime da parira Beču, osim možda noćnim životom, a i o tome bi se dalo diskutovati. Sećate se, živeo sam u Austriji 😉
Ali to ne znači da Beograd nema šarma. Naprotiv. Mada uporno pokušavaju da ga promene, na žalost na gore, i to sve češće neki opskurni likovi koji sebe teško da mogu da nazovu Beograđanima, lepi ćoškovi i budžaci ovog grada opstaju. Kada ih pronađeš, oni prosto odišu duhom i šarmom. A tu i tamo, Beograd ume da izmami i poneki dubok uzdah izazvan čistom lepotom.
Nisam tako često fotograf gradskih ulica. Mnogo više volim otvorena prostranstva. Mnogo su mi draže zelene livade ili, kao sada u jesen, požutelo lišće i nebo ispunjeno paperjastim oblacima. Međutim, jesen u gradu ume da malo pomeri tas na kantaru u korist nečeg lepog. Ume da donese malo dodatnog šarma na sive gradske ulice. Da oboji parkove jesenjim bojama, ofarba nebo u neke fine nijanse plave. Da donese kristalno čist vazduh na užurbane gradske ulice. A kada se to spoji sa lenjim vikendom, nastanu neke vrlo lepe fotografije.
Neki lepi ćoškovi Beograda su odgovorni za fotografije na ovoj stranici. Tu je Ušće, mostovi Beograda i nezaobilazni Kalemegdan. Fotografije su nastale kada me jedno dosadno jesenje prepodne umesto put planina odvelo ka centru grada u laganu šetnju i prelistavanje najnovijeg požutelog lišća i prebrojavanje oblaka. Ne, nije bilo nikakve avanture, naprotiv, nikakva bitan događaj se nije zbio, nisam čak ni smislio ništa posebno tog dana. Čisti mir i idila. Umem ja i to, verovali ili ne 🙂
I da na samom kraju, znam da je tema ‘voleti Beograd’ vrlo nepopularna. Znam da su mnogi zakolutali očima, i to sa potpunim pravom. I meni smeta kada vidim da se ne ulaže dovoljno, da gradovi i sela propadaju i tonu u sivilo. Smeta mi što su ulice oko mene svakim danom sve punije i punije. Smeta mi što mirna prigradska naselja postaju zbrka višespratnica, dok se gubi ono malo duha i šarma koji ih je krasio. Smeta mi što u mom Zemunu sve manje čujem čuveno ‘mislim-ono-brate-kao-jebote’. Voleo bi da se urede i prolepšaju i Čačak i Subotica i Niš, voleo bi da pojam lepote budu Gornji i Donji Milanovac, ma voleo bi da se napravi još šezdeset i šest Milanovaca po celoj zemlji i da svaki bude lepši od prethodnog. I da se Zemun vrati Zemuncima, mislim-brate-ono-kao-jebote 😀
