MTB maraton Stepski Vuk je jedno od najlepših biciklističkih putešestvija kroz bespuća Deliblatske peščare. Ovih stepskih 48 kilometara je rezervisano za MTB sa širokim gumama, a s obzirom da staza nije obeležena ni planinarskom markacijom, GPS ili mapa i osećaj za prostor su obavezan deo opreme.
Staza kreće od Omladinskog naselja Čardak. Putovanje počinje obeleženom stazom br. 2 do tačke koja je najudaljenija od odmarališta. Ovde je put odličan, dobro uređen, nema načina da zalutate.
Zatim dolazi do ‘male’ promene. Put se odvaja sa obeležene staze i postaje neobeleženi šumski put koji krivuda kroz peščaru. Postoje povremene šumarske oznake, ali za njihovo tumačenje vam treba ili šumar ili vidovnjak… najbolje vidoviti šumar ako mene pitate 😉
Deliblatska peščara je ispresecana pravilnom mrežom puteva koji prave kvadrate od otprilike 600×900 metara. Znači samo treba izabrati put i slediti ga. Samo što se ova pravilna mreža puteva na momente gubi, na nekim mestima ne postoji, neki putevi su slepi…. Rekoh na početku – mapa, gps, osećaj za prostor, vidoviti šumar… šta god
Posle spusta do sela Šušara, put nastavlja starim asfaltnim putem ka Deliblatu da bi se negde na polovini peščare odvojio i vratio u šumu. Pretpostavljam da je ova asfaltna deonica mogla da se izbegne nekim od šumskih puteva, mada…
Peščane dine su u peščari formirane tako da slede njenu širinu. To znači da većina manje održavanih puteva koji presecaju peščaru po širini mora da savlada uspone i padove tih peščanih dina. Dok je put kojim sam u smeru jug – sever prešao peščaru bio dosta dobar, put u suprotnom smeru je na momente imao nalepnicu noćne more. Bar za bicikliste.
Pesak toliko sitan da se ponaša kao prašina. Čak ni vrlo široke gume ne mogu da se bore protiv takvog terena, tako da sam na kraju gurao par kilometara. Vetra je bilo relativno malo, ali opet sam morao da stavim naočare i vežem maramu preko nosa. Dan kasnije, još uvek mi nešto škrguće pod zubima. A tek bicikl – pa to je simfonija škripanja i struganja, definitivno nije za one sa slabim srcem 😉
Posle par kilometara probijanja kroz peščane dine i rastresiti pesak, put se popravlja i na kraju spaja sa jednim od krakova obeležene staze broj 2. Alternativa je nastaviti asfaltom do Čardaka i izbeći ovaj poslednji dosadni peščani deo. Druga alternativa je naći neki bolje održavan put, ali to već podrazumeva ispijanje par piva sa šumskim rendžerima.
Scene su tipične za Deliblatsku peščaru. Peščane dine, put koji se uzdiže i spušta, kratke travnate deonice. Zagajička brda kao večito iznenađenje. Put je dobar, malo naporniji zbog peščane podloge, ali sasvim ok. Većim delom vodi kroz isprepletanu listopadnu i zimzelenu šumu koja i u ovo doba godine miriše božanski. Ali ovu stazu pre svega krasi apsolutni mir i potpuna tišina…
