Vrelo grze je jedno od onih mesta koja su toliko neverovatna da i kada ih se kasnije prisećate i gledate fotografije nastale na tom mestu, ne možete da verujete da ste tu bili. Zeleni raj, mir i nedirnuta priroda. I odlična pastrmka u obližnjem restoranu. Da budemo iskreni, pastrmka je kriva što sam Vrelo Grze video prvi put. Za sve naredne posete, krivicu snosi isključivo Grza.
Vraćali smo se sa Stare Planine i reći da sam bio bolestan je potcenjivanje. Bio sam u sred terapije antibioticima, kašljao i krljao za medalju, i samo moj nedostatak samokontrole je bio zaslužan što sam uopšte krenuo na put. Dok smo bili na Staroj, vreme se pokvarilo, pa su nam se mnogi planovi izjalovili. Na kraju se naš put pretvorio u mali turistički obilazak nekoliko znamenitosti u tom kraju, što je meni tako bolesnom, sasvim odgovaralo.
Kako to već biva, dogovarali smo se šta ćemo i gde da jedemo od ranog jutra. Negde kasno popodne smo shvatili da se nećemo najesti od dogovaranja i planiranja. Gladni, i bez pravog plana kako da se sa time pozabavimo, već smo počeli da razmišljamo o nekoj prodavnici i suhomesnatoj ‘prvoj pomoći’, ali je, na svu sreću, dan bio nedelja kada malo toga radi. U jednom trenutku neko se setio pastrmke na Grzi, što je jednoglasno prihvaćeno.
‘A kada smo već na grzi, glupo je da ne vidimo vrelo’ – neko je izgovorio, i glad je ponovo odložena na neodređeno vreme. Lagano napredovanje uz reku Grzu nije ulivalo veliku nadu da ćemo videti nešto vredno pažnje. Mala rečica, nešto vikendica, ok priroda, ali posle Stare Planine – ništa posebno. Sve dok nismo stigli do samog vrela… e tu su se već stvari drastično promenile.
Verovatno da smo na Vrelo Grze došli u pravom trenutku godine i doba dana, jer nikada više na mene nije ostavila takav utisak. A možda je bilo i do gladi, antibiotika, iscrpljenosti… ko će ga znati. Daleko od toga da mi se u narednim posetama ovo mesto nije dopalo. Svaki put me ostavljalo bez daha, ali taj prvi put je bilo zaista posebno.
Zadržali smo se mnogo duže nego što smo planirali, dokle god nam je zalazeće sunce dozvoljavalo da tu boravimo. Vrelo Grze je čarobno. Zeleni raj u kojem sam na svakom ćošku očekivao da naletim na nekog vilenjaka. Nestvarno lepo i mirno. Fotografije nastale tokom ove posete Grzi spadaju među meni omiljene. Ali na kraju nas je glad toliko mučila, mrak je padao a sa njime se temperatura ozbiljno spustila pa smo na kraju svratili do čuvene Kolibe na duple porcije pastrmki i domaće vino. Pastrmka je bila… pa vredelo je čekati 🙂
