Kažu da se tu negde, među vrhovima Kučaja, nalazi prava pravcata prašuma. Vinatovača je najveća, neki kažu i najgušća i najtajanstvenija prašuma u Srbiji. Tamo drvo nije posečeno tri stotine godina. U neke delove šume, ljudska noga nikada nije kročila. Bukve se rađaju, žive i umiru a da nikada ne upoznaju ljude i njihova (ne)dela. Životinje ne znaju za lovce i ne boje se ljudi. Drvo koje padne, ostaje u šumi zauvek. Zvuči kao prava destinacija u zlatnu jesen, zar ne?
Mada, iskreno, ne mora prašma da izraste da bi dobio inspiraciju da posetim ovaj kraj. Na Kučajskim planinama sam doživeo porilično avantura u prethodnim godinama. Ove planine kriju odlične lokacije za planinski biciklizam i još bolje za pešačenje. A dobar broj poseta ovom kraju se odigrao baš u jesen. Sa dobrim razlogom. Kada šume Kučaja jednom zašušte ispod vaših stopla, kada vam oči poprime zlatnu boju opalog lišća a nozdrve se napune njegovih mirisa i kada čujete žubor Kučajskih potoka – imaćete milion razloga da se ovde vraćate svake jeseni.
Ovaj put smo krenuli da nađemo i tu Vinatovaču. Naoružali smo se fotoaparatima i krenuli u laku šetnjicu. Nema baš mnogo informacija kako do tamo. Našli smo nekoliko polu-uputstava i nekoliko sumnjivih trekova. Na kraju smo izabrali trek, za koji se ispostavilo da je potpuno pogrešan, i krenuli. Pomenuti trek nam je govorio da imamo laganih 8-9 kilometara uz Resavu, pa onda još malo uz Vinatovački potok do ulaska u šumu i to je sve. Sa tako kratkom kilometražom, plan je bio u povratku svratimo i do vodopada Veliki Buk, a onda , možda i do Pećine… dan je tek počeo, a čeka nas kratka i lagana šetnja.
Da vam kažem odmah, prašumu našli nismo 🙂 Deveti kilometar je prošao, za njim i 10-ti a gde je deseti tu je i petnaesti… Mislim, nema tu šta da se traži, nije baš da je skriveno i nedostupno. Došli smo do staze kojom se za par kilometara ulazi u šumu, pogledom ispratili potok sa istim imenom kao i šuma. Tu je, pronalazi se i bez indijanskih veština, samo je mnogo, mnogo dalje od 8-9 kilometara. Pre će biti osamnaest(ak) kilometara… u jednom smeru.
Sa mrakom koji pada tako rano u ovo doba godine, jednostavno smo ostali bez vremena. A i snage. Tridesetak kilometara pešačenja u jednom danu je dovoljno. Ma, i više nego dovoljno 😉 Tako smo, tu negde na pragu ulaska u šumu, doneli odluku da se vratimo. Prašumu videli nismo, ali nije mi krivo. Sve vreme smo bili u gustoj, prelepoj šumi kanjona Resave i zaista uživali u svakom koraku. Dobro, možda su nas malo boleli ti koraci, naročito oni na kraju balade, možda sam se malo češće nego što je uobičajno pitao ‘ima li još mnogo?’, ali se zato ni jednom nisam zapitao – šta ja radim ovde?! Sve vreme sam savršeno dobro znao šta radim – uživam!
