Posle posete predivnom Ewige Wandu i iznenađenja u obliku planinskog doma u kojem sam se okrepio odličnim pivom i kobasicama, bilo je vreme da nastavim pešačenje i nekako pronađem put do kuće. Bez mnogo komentara, domaćin u planinarskom domu me uputio na jednu od brojnih staza koja je krivudala kroz šumu, da bi se u širokom luku vratila na tačku sa koje sam počeo pešačenje. Zagonetni osmeh mu je krasio lice dok je komentarisao da ću sigurno uživati u toj stazi. Nazvao je jednostavno: Šuma legendi. Ispostaviće se, sa vrlo dobrim razlogom.
Lagano sam krivudao vrlo lepom stazom, uživajući u mirisu borova i svežeg snega. U jednom trenutku sam shvatio da je moj GPS prestao da daje znake života. Ok, nema šanse da ću se ovde izgubiti, ima više putokaza u ovoj šumi nego na autoputu od Niša do Subotice, mislio sam dok je zemlja škripala pod mojim koracima. Tu i tamo sam prelazio preko užurbanih prolećnih potoka koji su najavljivali lepše vreme, koje sam sa nestrpljenjem očekivao. Ipak sam došao u Austriju na biciklističku turu, planinarenje je nekako iskočilo u prvi plan zahvaljujući iznenadnom zahlađenju i snegu. Ali iz svakog preokreta treba izvući ono najbolje, tako da sam na kraju zatekao sebe vrlo zadovoljnog potpunim obrtom i snegom koji je prekrio svet oko mene.
Uživao sam u toj predivnoj šumi, čistom vazduhu, snegu koji me više grejao nego da je sijalo avgustovsko podnevno sunce. Bio sam potpuno izgubljen u svojim mislima, blaženo nesvestan bilo čega drugog dok sam metar za metrom uživao u potpunom miru i tišini. Iz mog sećanja je potpuno isparila informacija da je rendžer koji me uputio na stazu, istu nazvao Šumom Legendi, sve dok se iza jedne krivine, iznenada nisam našao oči u oči sa – samim đavolom.
Detaljno izrezbaren lik đavola me gledao sa obližnjeg drveta. Nije bilo ni najmanje sumnje. Zle oči, rogovi, duge kozje uši i usta prepuna zašiljenih zuba. Detaljno izrezbarena u drvetu, maska đavola kao da me svojim praznim očima pratila dok sam koračao ka njoj. Da sam religiozan, da je mrak, uz činjenicu da već satima ne znam gde se tačno nalazim i da isto toliko dugo nisam sreo nikoga živog, bio bi to vrlo interesantan susret. Međutim, to je bila samo prva od mnogih Legendi Šume.
Kazna
Planina je bila veoma plodna i bogata prirodnim resursima. Bilo je puno žitarica, životinje su davale izobilje mleka i najboljeg mesa. Ali, ljudi to nisu cenili. Postali su bezobzirni. Ljudi su počeli da se kupaju u mleku, a najbahatiji od njih su čak kupali i svoje ovce u njemu. Imali su toliko sira da su od njega gradili kuće iz čiste zabave.
Priroda je dugo posmatrala kako nemilice troše njene darove i odlučila da ih kazni. Jednog dana, navukli su se tamni oblaci, i počela je jaka grmljavina. Sa njom je došao sneg i grad. Priroda je pokrenula lavine koje su odnele sve ljude. Nakon što je oluja prestala, ništa nije ostalo osim divnog pejzaža.
Jedini preostali stanovnik planina bio je sam đavo, koji je tu ostao da pazi na grešne ljude i da ih kazni ako ponovo postanu raskalašeni. Naročito u vreme grmljavine, on je tu i kažnjava one koji ne poštuju prirodu.
Zabavljen legendom koja nas uči da poštujemo prirodu, nastavio sam dalje. Pogleda uprtog u snežne krošnje još više sam postao siguran da stanovnici ovog kraja duboko poštuju prirodu. Nisam mogao a da ne uporedim to sa divljačkim krčenjem šuma i uništavanjem prirodnih lepota koje je postalo nacionalni sport u mojoj zemlji. Zaista tužno koliko smo daleko od ovih ljudi i njihovih prioriteta, mislio sam u sebi, kada sam se iza jedne krivine sudario sa još jednim stanovnikom šume. Ovaj put ispred mene je stajao bolno izvitoperen džin.
Džin
Nekada davno (iza sedam gora, i sedam mora) živeo je moćni džin. Živeo je visoko u planinama sa svojom ćerkom. Godine su prolazile, a za ćerku se nikako nije pojavljivao odgovarajući prosac. Zabrinut i nestrpljiv, džin je zamolio mudrog Planinskog duha da mu pomogne. Kako to već obično biva, Planinski duh je pristao pod jednim uslovom: Džin mora ostati tih i nepokretan kada izabranik stigne. Dao mu je veliki sivi plašt i naredio da se sa ćerka i on sakriju ispod njega i sačekaju izlazak punog meseca, kada će se pravi prosac pojaviti. Džin i njegova ćerka su se sakrili ispod plašta čekajući. Kada je pala duboka noć, i kada se pun mesec pojavio iznad litica planine, putem se naišao nasmejani pastir pevajući veselu pesmu. Ćerci se odmah dopao, ali džin nije želeo da prosac njegove ćerke bude običan pastir, pa je iskočio iz plašta vičući i bacajući kamenje da ga otera. Planina je ubrzo posle toga utihnula, a ujutru su meštani zatekli novu veliku sivu planinu u obliku džina i njegove ćerke koja mu se naslanja na rame dok plače.
Zapitan kako je ova legenda nastala, lagano sam nastavio dalje. Da li se radi o sukobu generacija i ocu koji nije prihvatio ćerkinog prosca? Da li je ovo priča o okamenjenom srcu koje je uskraćeno za pravu ljubav. Da li je to priča o posledicama nestrpljenja i neispunjavanja preuzetih obaveza i obećanja? Ili se jednostavno radi o legendi koja objašnjava neobični izgled neke od okolnih planina? A možda i sve to zajedno?!? Nisam imao koga da pitam, a ni vremena, jer dok sam zamišljen nizao korake, sapleo sam se o – patuljka.
Patuljak i Pevač
Nekako je logično da posle džina dolazi klasičan bradati patuljak, pomislio sam dok sam se upoznavao sa njegovom raspevanom legendom. Ovaj kraj je poznat po rudnicima soli. Rudari koji su radili u rudniku soli u Halštatu imali su veoma naporan posao. Među njima je radio i jedan dečak. Kao jedan od najmlađih rudara nije bio jak i spretan. Nedostajalo mu je veštine i snage, ali je zato vrlo lepo pevao. Sve vreme dok je radio, pevao je i uveseljavao druge rudare. Njegov glas se prenosio tunelima i jednog dana ga je čuo patuljak koji je živeo duboko u srcu planine. Opčinjen lepotom pesme, pronašao je njenog tvorca i sklopio sa njim dogovor – radiće za njega, a dečak samo treba da nastavi da tako lepo peva. Dok je patuljak radio, dečak je sa novom snagom sve jače i sve brže pevao. Pesma je odjekivala novim pećinama koje je iskopao patuljak. I pošto su tuneli kružili i preplitali se planinom, pesma je nastavila da odjekuje planinama zauvek. Ova pesma se i danas čuje, poznata kao jodlovanje.
Ok, to objašnjava mnogo toga, mislio sam se, osim osećaja za lepo kod patuljaka! Nasmejan sam mislio o patuljku i njegovoj legendi. Pa jodlovanje stvarno pomalo liči i na odjek u pećinama, mada sam oduvek mislio da je nastalo kao imitacija odjeka na planinskim liticama. No dobro, svakog dana se sazna nešto novo, mislio sam dok sam nastavljao šumskom stazom. Ko zna, možda iz ove šume izađem mudriji, kao neka mudra… ma da li je to… sova?!
Novi Kralj
Nekada davno, davno, iza sedam… ok, znate već taj deo… živeo je dobri Kralj. Već ostareo, osećao je da mu se bliži kraj života. Ali pre odlaska, želeo je da se uveri da svoje predivno kraljvstvo ostavlja u pravim rukama. Da bi izabrao pravog naslednika, pozvao je mnoge životinje: Lisicu, Sokola, Jelena, Sovu, Medveda i Vuka. Svaka od životinja je bila u nečemu vešta, i o tome je pričala ostarelom kralju. Sova je bila mudra. Medved je bio najjači. Jelen je sa ponosom isticao da je najbrža životinja u kraljevstvu. Lisica je bila vrlo pametna, dok je Soko pričao kako ima najbolji vid. Samo je Vuk sedeo po strani zamišljen i tih. Kada ga je Kralj na posletku zapitao zašto ne opisuje sebe u najboljem svetlu, kao što to rade ostale životinje, već samo sedi i ćuti, Vuk progovori:
Nisam mudar kao Sova, a ni pametan kao Lisica. Nisam ni izbliza brz kao Jelen. Nisam jak kao Medved i nemam oči i sposobnosti Sokola. Kako da postanem Kralj kada bih tražio savet od Sove? Ako ne bi mogao da rešim problem, pitao bih Lisicu? Kako mogu da budem Kralj kada bi mi bila potrebna pomoć moćnog Medveda kada mi je potrebna snaga ili Jelena kada mi je potrebna brzina? Ja sigurno ne mogu biti Kralj ako mi treba pomoć Sokola kada treba da vidim celu sliku? Jedino što ja umem je da budem sa svojom braćom životinjama… skromno reče Vuk.
I Vuk postade novi Kralj.
Super, razmišljao sam dok sam se kroz šumu klizao u susret kraja još jednog predivnog dana u Austrijskim planinama. Baš su lepe legende, mislio sam. Pozitivne. Niko nije patio, bivao ubijen, rasčerečen, oslepljen, zapaljen, kao u dobrim starim legendama moje domovine. Kod nas i Most ljubavi dobije ime po tragediji, mislio sam se. Tačno se vidi da nisam na Balkanu.
Tamo bi poslednja legenda verovatno glasila: Medved je postao kralj jer je najjači i niko nije smeo da mu se suprostavi, a oni koji su probali su bivali pojedeni ili zatočeni. Mudra Lisica bi krala sve što stigne i zidala svoje malo carstvo Medvedu iza leđa, dok vlada iz senke. Jelen bi bio ponosan i potpuno nezainteresovan, sve dok ga Medved ne bi, na njegovo ogromno iznenađenje, pojeo i od njegovih rogova napravio ukras na zidu svoje moćne pećine. Soko bi leteo visoko iznad nezainteresovan za niži svet, verovatno pomalo kenjajući sa visina. Sova bi uporno pričala, molila i objašnjavala, pokušajuči da ih urazumi i opameti, naravno bez ikakvog uspeha, jer je niko ne bi slušao, jer – jelte – ona nije novi medved.
A Vuk? Vuk bi sedeo sam na brdu i zavijao na mesec žaleći za dobrim starim vremenima kada je šuma još ličila na kraljevstvo i kada su životinje živele u slozi… A onda bi mahnuo repom i otišao negde daleko, daleko, da živi život osamljenog pustinjaka, i nikada se ne bi osvrnuo…
The END??
