Moje poznavanje Bugarske je vrlo ograniceno, pretezno na ono sto sam cuo od drugih, a otprilike glasi: Bugari nas ne vole, Bugari su prevaranti, Bugari su ruzni i nevaspitani, Bugarska je prljava, putevi su losiji od nasih, hrana u Bugarskoj je ocajna… i sve u tom stilu. U podatak da su Bugari ruzni i da nas ne vole sumnjam jos od letovanja u Grckoj… bas sumnjam 😉 ali to je neka druga prica koja ce ostati neispricana na ovim stranama 😉
U takvom ubedjenju, jedne veceri smo krenuli u posetu planinskom masivu Rila na severozapadu Bugarske, inace najvecem planiskom lancu na Balkanu. Sa impozatnom povrsinom od 2500 kvadratnih kilometara predstavlja dom najvisem vrhu na Balkanskom poluostrvu – Musali kojoj sa 2925 metara visine nedostaje jos samo malo da se uclani u 3km klub. Cilj nam je Nacionalni park Rila koji zauzima cak trecinu planinskog lanca i obilazak dela poznatog kao Sedam Rilskih Jezera.
Ovih sedam glecerskih jezera se smestilo na visinama od 2100 do 2500 metara, na relativno malom prostoru koji se bez vece zurbe moze obici u jednom danu. Nazivi jezera bude mastu i pre nego sto smo ih videli – tu je Tear (nazvano po kristalno cistoj vodi), Eye (respektivnih 38 metara dubine), Kidney, Twin…
Prvo iznenadjenje – nasmejani carinik. Nasmejan i pre nego sto smo mu rekli kuda idemo – pozeleo nam je srecan put i da nas vreme posluzi. Zatim put koji je cak i na najlosijem delu bio bolji od nasih puteva. Malo iznenadjenje je sto je Bugarska u mraku. Ima vrlo malo ulicnog osvetljenja, nema ostavljenih svetala ispred kuca, nema svetlecih ulicnih reklama, obasjanih izloga… Mozda razlika u mentalitetu, a mozda zaista nema nikakve potrebe osvetljavati izlog u tri nocu… tema za razmisljanje za one sa zelenim afinitetima.
U podnozje nacionalnog parka stizemo u tri-cetiri ujutru. Posle par pokusaja da slikamo zvezdano nebo i Mlecni Put i pokusaja da neki malo odspavaju, ekipa donosi odluku da su me dovoljno slusali kako hrcem i da krenemo na uspon. Tu pored nas je zica koja moze da nas izvuce tih 4-5 kilometara i ustedi nam nesto snage, ali zasto da ne ispesacimo i taj deo. Zica se otvara tek u 9 a mi cemo za to vreme vec biti na njenom kraju. Tako je i bilo – dok se sunce pomaljalo iznad Rile, stigli smo do prvog planinskog doma kod kojeg se zavrsava zicara i pocinje nacionalni park. Dok razmisljamo koje pivo da narucimo, zica pocinje da radi i na nase iznenadjenje, da izbacuje nepregledne kolone ljudi. Mladi, stari, zene, deca, trudnice, majke sa bebama, zaljubljeni parovi… korpa za korpom – reka ljudi… U jednom trenutku Mare me pita – Vule, si nekad video planinare u minicima? Ako nisi – evo prilike 😉 Otprilike tu pada jos jedan mit o Bugarima – onaj o tome da su ruzan narod. Mada sam u taj podatak, vec neko vreme sumnjao, kao sto rekoh, sada sam definitivno siguran – Bugari su lep narod… narocito Bugarke 😉
Posle pivskog osvezenja, krecemo u obilazak jezera. Metar za metrom, Rila me ostavlja bez daha. U jednom trenutku moram i glasno da primetim – Ljudi pa ovo je predivno. Jezera se jedno za drugim pojavljuju ispred nas, sva kristalno cista, prelepa. Planinski vrhovi se kupaju u jutarnjem suncu, oko nas je puno nasmejanih ljudi. Rila pokazuje svu svoju lepotu.
Na jednoj od mnogobrojnih poljana, jednostavno zastajemo da uzivamo u prizoru… Rila je toliko mirna, cista, pozitivna da nas sve opija do te mere da zaticem sebe kako spavam… bukvalno spavam. Par pogleda me uverava da su i svi ostali u istom raspolozenju, tako da narednih sat-dva svi spavamo tu na poljani okupanoj suncem, dok se ispred nas presijavaju kristalno cista jezera. Tek pri kraju dremke shvatam da smo manje-vise zaspali na sred jedne od mnogobrojnih staza koje presecaju Rilu i da nas nasmejani setaci obazrivo obilaze da nas ne bi probudili…
Posle odmora nastavljamo obilazak i moram da priznam da mi ponestaje reci da opisem prelepe predele kroz koje smo prosli. U sumrak, dok u poslednjem planinarskom domu ispijamo po jos jedno pivo, mozemo da sumiramo – Nacionalni park Rila je lep, Bugarska je lepa, Bugarke su lepe… a i pivo im je lepo 😉
I jos nesto – iako je nacionalni park tog dana posetilo na stotine, mozda i hiljade ljudi, nigde nismo videli otpatke, papirice, flase… niko nije zapalio rostilj… niko nije pokusao da se uvuce kolima da bi kroz otvorene prozore odvrnuo muziku… Ljudi su jednostavno setali, uzivali u prirodi, smejali se i ostavili prirodu onakvom kakvu su je zatekli. Nisam mogao da se ne setim gomila djubreta koju smo zatekli na Kopaoniku, Staroj Planini, Rtnju.. Nisam mogao da se ne setim Kosutnjaka kojem smo dali ime ’Cumur planina’ po opojnom mirisu (zabranjenog) rostilja koji se neprekidno vije po njemu pracen zavijanjem narodnjaka iz bezbrojnih automobila parkiranih po travnjacima… Bugari nekulturni?!? Ma vazi rodjace 😉
