Prevoj Mali Sveti Bernard sam posetio posle dobrih 14 sati neprekidne vožnje. Vijugao sam od Beograda, preko Hrvatske i Slovenije kroz Italiju, da bi naizad dotakao prve obronke Francuske negde na ovom prevoju. I kao da smo svi u autu osetili da smo na sigurnom mestu, ovde smo napravili prvu dugu pauzu za vreme koje, po prvi put od početka putovanja, niko od nas nije gledao na sat, i niko nigde nije žurio. Na Malom Svetom Bernardu ima mnogo interesantnijih stvari koje će vam privući pogled od sata i mnogo lepših misli koje će vam se uvući pod kožu od žurbe. Daleko lepših… Ovo mesto je apsolutni raj, gotovo poetski u skladu sa imenom koje nosi.
Mali St. Bernard izgleda kultivisano,opušteno, gotovo miroljubivo. Iako se nalazi na značajnoj visini, brežuljci i brda se smenjuju u plesu koji više podseča na malo agresivniju verziju Toskane nego na nazubljene vrhove Alpa. Zapanjujuće zelenilo ovog prevoja obraslo bujnim divljim cvećem se smenjuje sa brojnim alpskim jezerima dok iza brežulaka i brda stidljivo proviruju vrhovi okolnih planina. A pošto je Sveti Bernard zaštitinik putnika namernika, put je naravno – rajski. Asfalt tako prelepo vijuga ovim prevojem da je jednoglasno od strane svih onih koji koriste točkove za svoj prevoz; automobilista, bajkera, biciklista, kamiondžija… jednoglasno izabran kao jedan od deset najlepših puteva u Evropi, a verovatno i na celom svetu. Meni, prevoj Mali St. Bernard je jedno od najlepših mesta koje sam ikada posetio na svojim putovanjima. Uvek mu se rado vraćam, čak i kada to znači par sati dodatnog putovanja ka odredištu umesto nekog od alternativnih pravaca kroz brojne moderne tunele. Prevoj Mali Sveti Bernard je vredan svake sekunde i svakog metra koji pređete da bi uživali u njegovoj lepoti, miru i spokoju.
Postoje dva prevoja Sveti Bernard – mali i veliki. Otkud oni, kako su dobili ime i po čemu su poznati? Pa priču o ova dva prevoja bi verovatno trebalo da počnem sasvim neobično, od čovekovih najboljih prijatelja pasa i jedne zadivljujuće vrste koja je zaštitni znak ova dva prevoja – Bernardinca. Dok nisam posetio Mali St. Bernard, o ovim slatkim, dobroćudnim gorostasima poznatim po spasilačkim misijama i obaveznom burencetu brendija koje u crtanim filmovima nose na ogrlici ispod vrata, znao sam vrlo malo. A priča o njima je jedna od najlepših koje sam ikada čuo. Ako je ne znate – vežite se, polećemo!
Izuzetni psi Bernardincima su nazvani po jednom isto tako izuzetnim čoveku – Bernardu od Mentona, poznatijem pod imenom Sveti Bernard. Bernard je rođen oko 1020 godine u dvorcu Menton nedaleko od Anesija u današnjoj Francuskoj. Bio je dete bogate plemićke porodice i zahvaljujući tome je vrlo rano u Parizu stekao temeljno obrazovanje. Tokom školovanja se zainteresovao za religiju i poželeo da posveti život crkvi. Međutim, legenda kaže da mu je porodica bila namenila potpuno drugačiji život.
Njegov otac je želeo da Bernard postane naslednik dvorca i porodičnog imena, uz sve što to podrazumeva: ženu iz dobre porodice, puno dece, vladanje, podanike, politiku, trgovinu, možda i po koju borbu. Legenda priča da je otac, rešen da mu nametne isplaniranu porodičnu dužnost, ugovorio brak i da je Bernarda, znajući njegove želje, u danima pre ugovorenog venčanja zatvorio u najvišu kulu dvorca. Ispred njegove sobe postavio je stražu da ga spreči u bekstvu za koje je sumnjao da ga njegov sin planira. Međutim, Bernard je bio toliko odlučan u svojoj želji da život živi na svoj način, da se u noći pred venčanje bacio kroz prozor u očajničkom pokušaju bekstva. Legenda kaže da je prozor bio na 12 metara iznad popločanih ulica zamka. Ali, umesto da ga skok odvede u gotovo sigurnu smrt, Bernarda su, kako legenda tvrdi, anđeli uhvatili u letu i nežno spustili na tlo. I tako je umesto života vlastelina, otpočeo njegov duhovni život.
Bernard je tokom godina napredovao kroz redove crkve kao učen i mudar sveštenik koji se posvetio putovanju i širenju katolicizma kroz krajeve u kojima je paganizam još uvek bio najzastupljenija religija. Čitave 42 godine je putovao, pripovedao i preobraćao vernike, što mu je bila jedna od zasluga zbog kojih ga je Papa Inoćentije Jedanesti u 17 veku kakonizovao i proglasio za sveca. Jedna od zasluga, kažu. Druga, mnogo veća, leži na padinama ona dva prevoja u Alpima.
Tokom svojih putovanja, Sveti Bernard je bezbroj puta bio svedok koliko je putovanje Alpima opasno i teško. Hodočasnici su na svjim putovanjima do Rima morali da pređu neke od najtežih i najneprohodnijih planina u Alpima. Kao svedok mnogih stradanja, Bernard je odlučio da im olakša i napravi sklonište za putnike namernike. Prvo sklonište je osnovao na prevoju visokom 2469 metara na današnjoj granici Švajcarske i Italije. Samo par godina kasnije, osnovno je drugo sklonište na nešto skromnijem, ali isto tako opasnom prevoju na 2188 metara nadmorske visine na današnjoj granici Francuske i Italije. Kako će se ispostaviti, ova njegova dela dala su mnoga imena, a između ostalog i naziv planinarskim domovima širom Alpa – rifuđio. I dan danas, uobičajni naziv za planinarske domove u čitavoj Zapadnoj Evropi je ‘refugio’, tj sklonište.
U čast Svetog Bernarda i mnogih života koje je spasio formiranjem ovih skloništa, ova dva prevoja su ponela njegovo ime, a on je proglašen za sveca. Viši prevoj je nazvan Veliki Sveti Bernard, tj na imenima svih jezika koji se u tom delu sveta govore, a ima ih baš puno, na francuskom: Col du Grand St-Bernard, italijanskom: Colle del Gran San Bernardo, nemačkom: Grosser Sankt Bernhard, i romanskom: Pass del Grond Son Bernard. Niži prevoj, raj na kome sam punio dušu i uživao u svakom i najmanjem detalju, dobio je ime Mali Sveti Bernard. Zahvaljujući nešto manjoj migraciji u ovom delu Alpa, on ima samo dva imena; francusko: Col du Petit Saint-Bernard, i italijansko: Colle del Piccolo San Bernardo. Na oba prevoja još uvek ponosno stoje skloništa tj planinski domovi koje je pre više od hiljadu godina osnovao ovaj veliki čovek i svetac. Simbolično, Sveti Bernard se smatra svecem zaštitnikom svih putnika namernika i vrlo je čest motiv u kabinama kamiondžija i na jaknama bajkera. Danas su ova dva prevoja na bucket listi biciklista koji ih smatraju obaveznom destinacijom u svojevrsnom biciklističkom hodočašću alpskim putevima.
Na Velikom Svetom Bernardu se danas, u renoviranom i proširenom originalnom svratištu, nalazi dom jedne brigade Švajcarskih Planinskih Rendžera. U istom zdanju, nalazi se još jedan naslednik dobrog Bernarda, koji kao i prevoj sa ponosom nosi njegovo ime: pas Bernardinac. Ova po svemu neverovatna rasa pasa je nastala upravo tu na prevoju Veliki Sveti Bernard. Neverovatnom igrom kosmičkih sila, u 17. veku, kada je Bernard od strane crkve proglašen za sveca, u skloništu koje je on osnovao i koje je dovelo do njegovog svetovnog statusa, nastala je rasa pasa koja je sa ponosom ponela njegovo ime. Bernardinci su odgajani kao radni psi, otporni na hladnoću, snažni i odličnog njuha, dobroćudni i verni, pre svega namenjeni otkrivanju i spašavanju putnika u nevolji u planini.
Među zidinama u kojima je ova rasa nastala može se čuti na hiljade priča o ovim hrabrim psima i njihovim podvizima. Ona koja se najčešće priča govori o Beriju, heroju psu koji je spasao više od četrdeset ljudskih života. Njegovo preparirano telo je i dan danas sa najvećim počastima izloženo u Prirodnjačkom muzeju u Bernu. U njegovu čast i večnu zahvalnost, refuđio uvek ima jednog bernardinca koji se zove Beri. Rendžeri sa maglom u očima govore da će tako ostati zauvek, dok je planina, Alpa, i prevoja Sveti Bernard. Osim Berija, stalni stanovnici refuđia su i dalje brojni bernardinci koji putnike dočekuju veselim lavežom, mahanjem repa da bi ih uz obavezni brendi poveli kroz neverovatnu istoriju o planini, njihovim podvizima i u priču o životu njihovog najznačajnijeg i najdražeg prethodnika – Svetog Bernarda.
