– ‘Mogli bi jedan dan do Luštice?’, izgovorila je dok smo na obali Herceg Novog ispijali vino iz plastičnih čaša zagledani u poslednje odsjaje zalaska sunca nad Bokom.
Luštica?!? Uh, davno beše.
Setio sam se jednog leta, ogromnog ranca na leđima, pocepanog šatora, gitare. Setio sam se logorskih vatri uz samu obalu u potpunoj divljini pod krošnjama borova. Setio sam se neke lozove rakije koju smo kupili od seljaka uz put, pravljene za uklanjanje rđe sa korita brodova, nemam drugo objašnjenje, toliko je bila jaka. Setio sam se iskrica vatre kako lebde u vazduhu dok kroz plamenove gledam osmeh za koji sam tada bio siguran da je najlepši na svetu.
Setio sam se vrelih noći i prohladnog povetarca na kojem smo posle ležali i uz cigaru pričali o nekim još daljim obalama, još lepšim plažama… Bože, gde li je ta devojka sada? Da li se ikada seti onog tipa, njegovih zagrljaja i trapavih reči kojima je osvajao? Da li ikada pomisli o tome kako su brojali zvezde i izjavljivali ljubav ležeći u nakrivljenom šatoru u potpunoj tišini baš te Luštice? Prošlo je hiljadu godina, verovatno je negde u belom svetu, ima puno drugih misli sa mužem, decom, poslom… A možda se ponekad seti tog leta, jednog od poslednjih bezbrižnih pre nego što je život odlučio da nas malo potkači. Leta ispunjenih smehom, poljupcima i zvucima gitare jednog ludo zaljubljenog klinca.
– ‘Ne sviđa ti se ideja?’, pitanje me vratilo u sadašnjost. Dovraga, opet sam odlutao, prokleto iskustvo, teret godina, prišunja ti se i natera te da deluješ staro i promišljeno. Godine ti se nakaleme kad se najmanje nadaš, pokriju tišinom sav onaj duh i energiju kojom tvrdiš da i dalje zračiš. Kao ogledalo koje te svako jutro podseti da te bore nisu došle preko noći.
– ‘Ma odlična ideja! Idemo sutra!’, odgovorio sam uz osmeh. Privio sam je u zagrljaj ispijajući još jedan veliki gutljaj vina da dam sebi malo vremena i da se vratim iz zvuka gitare, pucketanja vatre i nečijih šaputanja u lagane zvuke pop muzike koji su dopirali preko vode iz nekog od brojnih udaljenih kafića. I ovako joj verovatno nije baš sasvim jasno zašto sam iz lokalne samousluge pokupio bocu vina, plastične čaše i pakovanje maslina i odveo je na neku udaljenu stenčugu daleko uz obalu umesto na neko fino fish&jazz mesto uz bedeme starog grada. ‘Nije problem u novcu, problem je duša’, izgovorio sam kratko ranije te večeri, dok sam paketom maslina pokazivao u neodređenom pravcu daleko od gužve letnjih bašta. Ne znam da li je shvatila, retko ko shvati. Ne znam ni da li ja shvatam.
– ‘Bio sam tamo pre hiljadu godina. Nešto smo malo kampovali na poluostrvu kao klinci.’, izgovorio sam neobavezno, nadajući se da mi glas ne odaje koliko mi nedostaju ta vremena kada smo leto počinjali sa poslednjim školskim zvonom a završavali ga tri dana nakon početka školske godine jer su svi vozovi koji stižu na vreme bili prepuni, a nama se i onako nije vraćalo kući.
– ‘Kako je bilo?’, pogledala me upitno. Već je naslutila da ispod tih mojih povremenih ćutanja ima svega i svačega, ali… rano je lutko za te priče, ostavi nešto neizgovoreno.
– ‘Fino, klinci ko klinci, svirali gitare, pili rakiju, dobro se nismo podavili.’, izgovorio sam šaljivo.
Ima vremena, možda jednog dana i saznaš neke detalje, ali sigurno ti neću pričati kako je leto zaista počelo baš tu na Luštici, da bi se nastavilo lutanjem od peska Igala do borova Raba… sve vreme sa prstima njene ruke isprepletanim sa prstima moje.
Luštica se smanjila, pomislio sam ujutru dok sam pokušavao da se setim da li su plaže Krašića i pre bile tako uske. Moguće. Dosta se izgradilo. Na jednom mestu se neki lokalni baja naljutio što fotografišem njegovo gradilište, dok nije shvatio da moj objektiv dobacuje mnogo dalje od njegovih cigli i betona.
Na kamenom molu Rose je sve bilo nekako drugačije a opet manje-više isto. Tvrđava je sada bila napuštena i ni traga od golobradih vojnika koji nam govore da se odmah udaljimo. Možda smo mogli i dole do tunela iz kojih su isplovljavali vojni brodovi dok smo kao klinci verovali u… svašta nešto. Žanjic, Mirište, Arza.
Onda smo nekako propustili da posetimo nekoliko plaža koje su se nizale sve tamo do Vesla. Ne bi bilo isto bez nečijih zelenih očiju i širokog osmeha. Neke uspomene ne treba buditi mala.
– ‘E ovo je nešto novo!’, govorio sam dok smo sa brda posmatrali kamene kuće, luku i svetionik novoizgrađenog odmarališta Luštica Bay.
– ‘Podseća na Italiju, sela Sicilije. Lepo je, baš lepo. Fensi, ali lepo.’, lupetao sam gledajući kamene kuće dok je sunce tonulo iza brda Luštice a svetla oživljavala u prolazima i prozorima kuća. Negde je počeo da svira neki lagani italijanski ritam, čuo se zveket posuđa, verovatno iz nekog restorana. Baš fino, pomislio sam opet – fensi ali baš fino.
– ‘Da se spustimo, možda nađemo neku samouslugu, vino i masline?’, zadirkivala me, je dok se privijala uz mene, uz pogled koji nije mogao potpuno da sakrije da joj se ipak ta nekonvencionalnost baš svidela prethodne večeri.
– ‘Naravno! Dve boce, ovde ostajemo neko vreme!’, rekao sam, lutajući mislima u neki drugi zagrljaj, neko drugo vreme, neke davne poljupce. Na razmenjene sitnice i čvrste zagrljaje kojima smo se oprostili na kolodvoru nekog neimenovanog mesta na jadranskoj obali. Na njeno gotovo stidljivo mahanje, suze na njenom licu… licu koje sam poslednji put video tada. Nikada se više nismo ni sreli ni čuli. Život, jebeni život.. Godinama sam očekivao da naletim na nju u nekom od dalekih gradova u kojima sam tražio sebe, a možda i neku čiji ću osmeh gledati kroz iskre logorske vatre dok zvezde namiguju… Život, jebeni život…
Nego, gde je ta samoposluga?
