Da nije dosadnih noći na poslovnim putovanjima, veliko je pitanje da li bi ikada objavio fotografije iz Aoste. Ovako, pre neko veče sam odlučio da ubijem vreme ekranizacijom jednog od Marvelovih stripova – Avengers 2. Film k’o film, pun svega i svačega sa verovatno najgore smišljenim negativcem ikada u istoriji akcionih filmova – vredi gledanja upravo u takvim uslovima; dosadno kišno veče u malom hrvatskom gradu koji apsolutno nema šta da ponudi ni prvi put a kamoli posle par godina povremenog druženja i u kojem se najveća (a sumnjam jedina) žurka desila onomad kad se Sulejman sporečkao sa Hurem i rešio da malo oladi i osvoji Beč, pa mu se ta zabit isprečila na putu.
Međutim, Sulju na stranu, u nekim scenama nisam mogao a da ne zapazim table na čistoj srpskoj ćirilici… ‘продавница’, ‘пекара’, ‘полиција’… Ok, već vidim sliku mladog srpskog iseljenika na radu u Holivudu koji nekako provlači delić domovine u najnoviji blokbaster. Međutim, sledeća scena je bila čisti deja vu. Pomislio sam- Hej, sa druge strane ovog trga je nešto kao Rimska kapija! Sekund kasnije, kamera se kao po komandi okrenula i prikazala – nešto kao Rimsku kapiju… :\
Sledeća misao je bila da je film snimljen negde u Srbiji, ali prosto nisam mogao da shvatim da uprkos mojoj potpunoj nezainteresovanosti za dnevne novosti nisam bar negde u prolazu čuo kako Robert Downey Jr. snima u Srbiji i kako je baš baš baš pohvalio rakiju, pršutu i lokalne namiguše. Osim toga – trg, nesto kao Rimska kapija i ime grada nikako nisu hteli da se slože u smislenu celinu. S toga sam morao da posegnem ka drevnim tehnikama meditacije i vratim sećanja u trenutak kada sam taj trg i nešto kao Rimsku kapiju video uživo… mmmm daaa… meditacija… disanje, ohmmm i ostale munje… posle par sekundi sam prestao da se glupiram i jednostavno pitao Google 😉
Tada se sve složilo. Sokovia, istočno-evropski grad iz filma, je ustvari Aosta, italijanski gradić nadomak Mont Blana, ili što bi Italijani rekli – Monte Bianca. Aosta je od strane nekog holivudskog genija izabrana da predstavlja tipični istočno-evropski grad, a ja sam u Aosti bio pre samo par meseci. Onaj deo o srpskim natpisima nikada nije valjano objašnjen, ali i dalje sumnjam u nekog našeg iseljenika koji je na mala vrata pustio delić domovine na veliko platno.
Aosta je u stvari tipični italijanski grad. Po njemu je cela dolina dobila ime, a nalazi se na ušću reke Buthiera u Dora Balteu. Aosta je takođe raskrsnica puteva koji vode od prevoja Mali St. Bernard ka prevoju Veliki St. Bernard i puta koji kroz Courmayeur vodi pravo u tunel ispod Mont Blana. Aosta je takođe raskrsnica koju ćete najverovatnije proći na putu ka ostalim legendarnim vrhovima Alpa – Monte Rosa i Matterhorn. Drugim rečima, nisam mogao a da ne prođem kroz Aostu nebrojeno puta u poslednjih nekoliko godina.
Za mene je Aosta dugo vremena ostala samo tabla sa natpisom grada po kojem su cela dolina i region dobili ime. Obično sam jedva obraćao pažnju na grad, što je i očekivano jer se iznad njega uzdižu impozantne litice Grande Jossaresa, Aiguille de Galciersa i, naravno, Mont Blana. Sve do tog jutra kada smo se na avanturi zvanoj Tour du Mont Blanc izmigoljili iz šatora zagledani u vrhove obasjane prvim zracima sunca i sa žarom u očima počeli pripreme za predstojeću vožnju.
A tog jutra mi se baš pio pravi italijanski espresso. Umirao sam za njim. Kao logistika čitave grupe, trebalo je da prođem autom sa zalihama hrane, šatorima i rezervnim delovima kroz Aostu na putu ka Švajcarskoj. Put me vodio preko prevoja Grand St. Bernard ka našem sledećem logorištu – La Fouly, selu u Švajcarskim Alpima. I mada nisam znao kakvo me čudo čeka na usponu na St. Bernard, i iako sam žurio da sto pre stignem do odredišta da se ne bi desilo da biciklisti stignu pre šatora, suvih čarapa i ajvara – jednostavno nisam mogao da smetnem sa uma da sam o Švajcarcima svašta čuo, ali o njihovoj kafi – apsolutno ništa! Verovatno sa dobrim razlogom, pošto već toliko trube o čokoladi i satovima…
Znači, italijanski espresso po svaku cenu! Sa polusmišljenim izgovorom za kašnjenje, koji je uključivao i živu scenu divokoza koje mi nisu dale da prođem kroz Švajcarske Alpe jer su pasle na putu (… asfaltnom putu … pa dobro – ne kažem da sam baš briljirao tog jutra … stvarno mi je trebala kafa …) proveo sam par opuštenih sati u Aosti ispijajući toliko željeni italijanski otrov i šetajuci njenim ulicama. E da – tada sam video i taj famozni trg sa nečim kao Rimska kapija, tj ako ste iz Holivuda – tipičnu scenografiju istočne Evrope, građenu od strane Rimljana jos od pre nove ere :\
Šetajući ulicama Aoste, osetio sam malo griže savesti što joj ranije nisam posvetio malo više vremena. Aosta je svoje bitisanje počela kao Utvrđenje Pretorijanske Legije, i delovi tog drevnog utvrđenja još uvek ponosno stoje na njenim ulicama. I to ne samo da stoje, već su integralni deo grada preplićući se sa novijim građevinama u tipičnom italijanskom ‘šta me briga’ arhitektonskom stilu. Zasvođeni prolazi, popločane ulice, prastare zidine, zbunjujuća mešavina francuskog i italijanskog jezika, pregršt restorana, pekara i, naravno, šuma kafića iz kojih se širio neodoljiv miris italijanskog espressa. Da odmah razrešimo neizdržljiv osećaj neizvesnosti koji vas sigurno potpuno obuzima – popio sam nekoliko kafa tokom narednih par sati dok sam lutao ulicama Aoste, i sve su bile prosto apsolutno božanstvene!
Aosta je šmekerska kombinacija potpune opuštenosti, nemarne uređenosti i neverovatne arhitekture, sa nepresušnim izvorima najbolje kafe na svetu u obliku matematički precizno razbacanih kafea – tj na svakom ćosku. Posle par sati lutanja i obaveznog magneta za frižider, bilo je vreme da se pod hitno posvetim svojim obavezama i prevezem zalihe put Švajcarske u neku drugu priču.
Da na kraju za zapisnik izjavim da sam do kampa stigao na vreme i da nisam morao da uveseljavam prijatelje pričom o vandalskim divokozama, u koju bi, siguran sam – apsolutno poverovali 😀
Dođavola, sad mi se baš pije italijanski espresso…
